Pisanje kao jedan oblik samoterapije jeste jednostavan metod koji nam pomaže u postizanju duhovnog rasterećenja i unutrašnjeg mira. Ovu terapiju, kojoj se poslednjih godina posvećuje izuzetno velika pažnja, i psiholozi preporučuju u borbi protiv užurbanog načina života i svakodnevnog stresa.

Džejms Penebejker, profesor psihologije sa Univerziteta u Teksasu, tvorac je tehnike „ekspresivno pisanje“. On je početkom osamdesetih godina dvadesetog veka pokrenuo istraživanje koje je mnogima promenilo život. Trideset godina nakon toga, i stotine drugih studija potvrdilo je efikasnost „ekspresivnog pisanja“  kao jedne vrste samoterapije koja je svakom dostupna.

Terapija pisanjem nije klasična psihoterapija. Terapija pisanjem je sistem edukacije koja razvija unutrašnju komunikaciju, oslobađanje misli i emocija kroz duhovni rast i razvoj kreativnih, mentalnih i emotivnih potencijala. Uz pomoć terapijskog pisanja možete biti sam sebi terapeut, bilo kada i bilo gde. Potrebni su vam samo papir, olovka i mnogo dobre volje da započnete jedno fantastično putovanje u spoznaji samog sebe.

Moje iskustvo

Kao profesionalni pisac i profesor kreativnog pisanja, imao sam priliku nebrojeno puta da se uverim kako pisanje može da bude korisno u borbi sa negativnim emocijama, stresom i svakodnevnim životnim problemima. Pisanje kao oblik razgovora sa našim untrašnjim bićem ima sposobnost da nam pomogne da organizujemo sopstvene misli i osećanja na jedan dubok način, da pospeši našu maštu i kreativnost i omogući nam lični rast i razvoj.

Kome je namenjena?

Svim ljudima koji su skloni introspekciji, razmišljanju, kreativnosti i analiziranju sopstvenih misli i osećanja. Namenjena je ljudima koje su doživeli emotivan stres, neku vrstu traume u raznim životnim situacijama i koji imaju potrebu da unaprede svoj život na kvalitetan način.

Kako funkcioniše?

Pisanje kao samoterapiju možemo sprovoditi kad god osetimo potrebu, kod kuće, na klupi u parku, u kancelariji kad ostanemo sami… Dovoljno je da uvek imamo olovku i papir, tablet ili računar pored sebe. Važno je da nađemo mesto gde nas niko neće uznemiravati i da sve svoje misli i najdublja osećanja koja nas muče prenesemo na papir.

Zašto pisanje?

Mi u stvarnosti ne pričamo o mnogim ličnim stvarima ili problemima, jer mislimo da bi to moglo da naškodi našem odnosu sa drugim ljudima. Dobrobit pisanja leži u tome što se ne izlažemo takvom riziku. Ono nam pomaže da se otvorimo kada osećamo da nema nikog sa kim bismo mogli da pričamo o stvarima koje su uzdrmale naš život. Možemo pisati kad god mislimo da bi to moglo da nam pomogne. To je kreativni analgetik protiv bola duše. O „ekspresivnom pisanju“ bi trebalo razmišljati kao o sredstvu koje će nam uvek biti na raspolaganju, najboljem prijatelju na koga uvek možemo da se oslonimo.