fbpx

Biti suludo normalan

KO JE OVDE LUD? Nešto razmišljam danas o mojim klijentima i polaznicima radionica i njihovoj različitosti od normalnog sveta. O ludilu i normalnosti. O tome da se kao umetnik, stvaralac, kreativac, često osećaš kao uljez u društvu „normalnih“. Šta je normalno a šta nije? Ne postoji samo sasvim normalno ludilo. Postoje i suludo normalni ljudi. Izopšteni od okoline, na njih se pokazuje prstom. Ogovara iza leđa sa podsmehom. Tu je negde glavni roblem ovih mojih talentovanh, osećajnih sapatnika.

Kako biti normalan u društvu normalnih. I ko su uopšte ti normalni? Očigledno većina. To su one bezlične blede pojave kojih uopšte ne možemo da se setimo, iako smo u autobusu, vozu,  satima sedeli preko puta njih. To su neugledni likovi našega normalnog društva, a njihova je krilatica: Ne smeš da se ističeš ni po koju cenu!

U školi su bili dobri, prosečni, pomalo štreberi, ali ne toliko da bi se ostali učenici osjećali ugroženima. Tokom puberteta učiteljima su lepili žvakaće gume na stolicu — ali nisu to nikome rekli, da ne bi bili uhvaćeni. Životnu su suputnicu upoznali u lokalnoj prodavnici, možda na poslu ili studijama, ženu kojoj je čistoća na prvome mestu. Dubinska čistoća, razume se.

Postali su službenici u državnoj upravi, korporaciji ili nekom sličnom mestu, tamo gde je sigurno i toplo a stanje uvek previdivo, i počeli su da nose uniforme i proverene bezlične poslovne kombinacije kako se ne bi isticali. Odeću su uvek birali onako kako to pristoji jednom gospodinu, ili poslovnoj ženi koji drži do sebe: muškarac ili žena zna da se dobro obukao ako se kasnije niko više ne može da se seti šta je imao na sebi.

Svojim razmišljanjem, naravno, uvek prate trendove. Pomalo su kritički nastrojeni, ali ne previše. Umiru sasvim nespektakularno, od srčanog udara ili šloga, kao i većina njihovih prijatelja. Na nadgrobnoj ploči im piše: „Živeo je tiho i neupadljivo, umro je jer je takav bio običaj“. Tako čak i kao leševi potpuno prate trend. Takvi ljudi nikad ne mogu da završe na psihijatriji ili terapiji. Na svim psihološkim testiranjima bi postigli krajnje normalan rezultat. Kad ih čovek gleda, nije uvek siguran da li su uopšte živi, a ako jesu, kako je to moguće? Verojatno su ipak živi na neki način, samo mi to ne primećujemo.

I tako se krug zatvori. Neko je rekao, jednom, na nekoj društvenoj mreži, kako se nikada ne piše u medijima o tim malim normalnim ljudima koji rade beznačajne poslove i na kojima počiva svet. I koje obično ne primećujemo. Da, sasvim sigurno da počiva, ali zato ovi suludo normalni pokreću isti taj svet. Svojim idejama, izumima, slikama, muzikom, pričama….Svojom kreativnošću. A na njih se gleda sa podsmehom, često sa zavišću ili mržnjom zato što su drugačiji. Šarene ptice koje psotavljaju glupa pitanja, kažu da je car go, i svoje bojeno perje nose kao prokletstvo.

Jer umeju da pate i za druge.

Tiranija normalnosti hrani se velikom iluzijom o večnom postojanju normalnog i prolaznosti neobičnog. Međutim, situacija je u stvari upravo obrnuta. Naime, u normalnosti se ništa ne događa, ona je samo kulisa za prave događaje. Normalnost zapravo uopšte ne postoji jer nema suštine. Pitanje večnosti postavlja se tek kad uvidimo neponovljivost svakog čoveka. Ko malo pažljivije pogleda, može da uoči neobičnost svakog od nas. U svetlim trenucima čak i iza vela pristojne normalnosti svih onih normopata na videlo izlaze njihove zaboravljene žive boje. Tih se jedinstvenih nijansi sećamo kad se prisećamo ljudi.

Kad stalno kriju svoje boje, onda se razbole. I dobiju priliku za novi pravi početak. Koliko ih to stvarno iskoristi?

Zato, budite svoji. I normalno suludi.

Ako vam se sviđa, podelite....