fbpx

Pismo jednog narcisa

Poštovani profesore,

Voleo bih da mogu da vam se otkrijem. Da dozvolim sebi da podelim svoju tajnu sa vama. Nažalost, ne mogu. U ovom trenutku mogu samo da vam dam dar svoje prirode.

Ništa ne bih voleo više nego da punim imenom potpišem svoje delo, ali vrlo malo vas bi bilo u stanju da shvati. Trebalo bi da mi pevate hvalospeve kao geniju, ali stavili biste me u kavez. Kako bi samo to voleli vaši psihijatri i psiholozi. Trošili bi vreme čačkajući me i bockajući me. Da li bi pocepali svoje udžbenike kad bih im kazao da sam imao srećno detinjstvo? Da se nikad nisam tukao s drugovima iz razreda niti mučio životinje? Da nikad nisam ubio porodičnu mačku i zakopao je u šumi?

Ne čujem nikakve glasove u glavi. Ne tvrdim da mi Bog naređuje da ubijam. Nisam sledbenik satane. Ne verujem ni u jednog od njih. I ne mrzim vas. Vi za mene jednostavno niste ništa.

Imao sam dobre ocene na ispitima. Učestvovao u školskim priredbama. Bio sam omiljeni brat svojim sestrama, voljeni sin svojoj majci i svome ocu. Pohađao sam čuveni univerzitet i stekao diplomu iz poslovnih studija. Drugovi su mi se divili, a profesori me poštovali. Imao sam nekoliko devojaka, neke ozbiljne veze, a neke ne. Umeo sam da se napijem petkom i budem mamuran subotom. Nosio sam rublje na pranje majci jednom u dve nedelje. Bio sam omiljen.

I sve to mi ništa nije značilo.

Ne znam tačno koliko mi je bilo godina kad sam prvi put ovo osetio. Možda pet, a možda sam bio i mlađi. Stalno sam se gledao u ogledalu. Kako je moguće da izgledam isto kad sam očigledno toliko drugačiji? Istovremeno sam bio i uplašen i oduševljen. Tako mlad a tako potpuno usamljen. Tako mlad a oslobođen osrednjosti i besmisla normalnog života.

Uprkos svome uzrastu, znao sam da to nikom ne smem pominjati. Da ni sa kim ne smem razgovarati o tome. Da moram čekati da dođe moje vreme. Da se moram uklopiti. Oponašati ljude oko sebe. Veoma dobro mi je išlo u školi, ali pazio sam da se ne ističem. Da ne štrčim. Shvatio sam da sam samo čaura koja štiti embrion što se nalazi unutra.

Godine su prolazile bolno sporo. Odolevao sam iskušenju da istražim svoju sve veću snagu. Strpljivo sam čekao. Nisam znao kad će kucnuti čas, samo sam znao da će kucnuti.

Kako sam bivao stariji, nastavio sam da skupljam drangulije normalnog života. Posao. Suprugu. Kuću. Decu. Sve je to bilo moja jagnjeća koža. Moja nasmejana maska. I sve vreme sam čekao.

A onda, pre nekoliko meseci, probudio sam se. Pogledao sam se u ogledalo i odmah sam znao da je došao taj trenutak. Svima ostalima sam izgledao isto, ali ne i sebi. Nova tvorevina je zurila u samu sebe. Najzad.

Još sam bio u posteljici Prirode. Još mi je trebala njihova zaštita. Ali sa svakom posetom postajem sve snažniji i snažniji. Postajem potpun, ono što treba da budem: ne čovek nego čovek iznad ljudi. Druga vrsta čoveka u evoluciji. Za vas gotovo bog.

S’poštovanjem….