fbpx

Pisanje, lični rast i razvoj

U radionicama terapijskog pisanja često srećem ljude koji tvrde da su odrasli. Zreli. A kad ih pitam šta to znači, obično navode koliko imaju godina ili čime se bave. I očajni su, jer imaju osećaj da im je život proklizao kroz prste, kao pesak.

Zrelost je samo iluzija. U suštini nisam siguran da iko od nas ikad odraste. Mi samo postajemo viši i dlakaviji. I sad se ponekad zaprepastim što mi je dozvoljeno da vozim auto ili što me nisu uhvatili kako pijem u kafani. Ispod oplate zrelosti, ispod slojeva iskustva koje stičemo kako godine stoički promiču, svi smo mi još deca odranih kolena i balavog nosa kojima su potrebni roditelji… i prijatelji.

Zrelost u životu donosi sa sobom pogibeljnu iluziju kontrole, a možda i zavisi od nje. Taj privid nadzora nad svojim životom omogućuje nam da se osećamo odraslima, jer odraslost povezujemo sa autonomijom, sa suverenim pravom da određujemo šta će nam se sledeće dogoditi.

Razočarenje dolazi pre ili posle, ali dolazi uvek, ne kasni na sa-stanak, nikada se to nije desilo. Kada dođe, dočekamo ga bez prevelikog iznenađenja, jer niko ko je živeo dovoljno dugo ne mo-že biti zatečen time što je njegova biografija oblikovana dalekim događajima, tuđom voljom, uz malo ili nimalo upliva sopstvenih odluka.

Ti dugi procesi, koji se na kraju sudare sa našim životom – ponekad ga poguraju u meri u kojoj mu je to potrebno, ponekad raznesu u komade naše najblistavije planove. Obično su skriveni kao podvodne struje, kao sićušni pomaci tektonskih ploča, i kad se napokon dogodi potres, prizivamo reči koje smo naučili da se umirimo – nesreća, slučajnost, ponekad sudbina.

Zato je važno da širom otvorenih očiju osluškujemo Univerzum i naše mesto u njemu. Tamo su sve poruke koje nam trebaju. I da shvatimo gde smo tu – mi. Pisanje kao metod terapije i samopomoći je dobar način i da to utvrdimo, brzo i lako. I što je najvžanije, duboko iskreno.

Ako vam se sviđa, podelite....