fbpx

Pisanjem do osećaja samoprihvaćenosti

Ako ostanu neizražene, emocije neće nestati nego odlaze dublje u podsvest odakle će određivati dalji tok našeg života i često ga usmeravati na sasvim pogrešan put.

Takvi potisnuti osećaji neće nestati odrastanjem nego će samo da promene oblik. Jednostavno će postati nešto drugo. Mogu toliko da ojačaju da ih počnemo osećati kao neko strano telo koje je bolno i nedovoljno jasno definisano, a koje je opet deo nas. Oni i dalje nastavljaju sa svojom prirodnom dinamikom, kao ustvari i svaki živi organitam – teže da se izraze. U takvim stanjima Uma, pisanje kao neki vid terapije, može mnogo da pomogne.

Osećaj vrednosti

Potisnuti osećaji nastaju upravo zato jer ih bliža okolina ili porodica, nije prihvatila, a u procesu pisanja, (samo)vrednost i prihvaćenost su u balansu. Na papir ili čak ekran laptopa/kompjutera/telefona, možemo da prenesemo svoje najveće strahove, nade, najinspirativnije snove i najdublje traume i to nam nikad neće biti uzvraćeno povredom, a uvek će biti tu, zapisano na papiru.

Pisanjem o proživljenim emocijama i događajima koji su imali snažan emotivni uticaj na naš organizam i celokupan sistem, usklađujemo um i emocije. Misli se mogu menjati vrlo brzo i često imaju neki svoj, autentičan tok pa i ne znamo šta nam sve tokom dana prolazi kroz glavu. Isto tako, ono što izgovaramo može da teče prilično brzo. Međutim, pisanje je znatno sporiji process od toga. Tokom njega dolazi do spontanog izbora važnih misli koje želimo da zabeležimo na papir. Rečenice koje pišemo, imaju smisla, nižu se jedna za drugom i prate određenu nit vodilju. Sam taj proces u naš unutrašnji svet, uvodi jedan novi, smisleni red.

Kreirati svoju sigurnu atmosferu

Pisanje će imati najbolji efekat kada se piše potpuno slobodno, bez straha da će neko pročitati ono što pišemo. Sama pomisao na ovu mogućnost, ometa ovaj proces pisanja. Ako bi neko pročitao ono što smo napisali, onda je potrebno svesno unapred obezbediti uslove koji će da omoguće da se opušteno izrazimo onako kako želimo, u pisanoj formi. To se može postići tako da pisanje bude na nekom izolovanom mestu ili da se ono napisano sakrije od radoznalih pogleda drugih ljudi.

Za vreme pisanja, dobro je probati da se osvesti da li se javlja onaj naš tzv. Unutrašnji kritičar i da se zapiše nešto i o tome. Na primer, može da se navede i to da u poslednjih par minuta pišemo sa osećajem odbojnosti ili čak osuđivanja prema svom pisanju, kao da je to sve glupo ili nevažno. Kada se to primeti, poželjno je zapitati se ko bi tako nešto rekao ili pomislio za vaše pisanje – otac, majka, brat, sestra, dečko ili drugarica ili bilo koja osoba na koju prvo pomislite.

Pisanje bez pripreme

Dovoljno je samo sesti i krenuti sa pisanjem. Najbolje je početi sa tim kako se osećamo u tom trenutku (sadašnjem). To će dovesti do izražavanja tog osećaja i do spontanog povezivanja trenutnog stanja sa uverenjima, iskustvima, događajima iz prošlosti ili čak planovima za budućnost. Ako postoji osećaj da je glava prazna i da nema šta da se zapiše, a ipak postoji potreba  da se izrazimo, onda jednostavno pišite o tome kako ne znate o čemu biste pisali. Bilo šta zapišite. Ponekad je važno samo početi, a zatim dalje ide sve glatko.

Čim primetite neki svoj napredak i odate sebi priznanje za to, počinjete da gradite čvršću psihičku i emotivnu bazu za neki naredni korak koji na suptilan, nov način može da podigne kvalitet života.