fbpx

Psihologija i pisanje

Uzmi list papira i olovku, pronađi miran, tih i udoban kutak u kojem se osećaš opušteno, prepusti se mislima i osećanjima i počni da pišeš, oslobodi iz srca i duše sve ono što te tišti i boli, i što ti sputava energiju i samopouzdanje.

Po svedočenju mnogih koji se na ovaj način opuštaju ovaj izuzetno jednostavan metod, nazvan „ekspresivno pisanje“, pomaže u postizanju duhovnog rasterećenja i unutrašnjeg mira. Ovu terapiju, kojoj se poslednjih godina posvećuje izuzetno velika pažnja, i psiholozi preporučuju u borbi protiv užurbanog načina života i svakodnevnog stresa.

– Pisanje dnevnika i uopšte stavljanje misli na papir, osećanja i događaja, posebno onih koji su izrazito teški i bolni, svakako se preporučuje, jer postoje istraživanja koja govore da se na neki način onoga što nas muči tako i oslobađamo. Džejms Penebejker, svetski poznat profesor psihologije sa Univerziteta u Teksasu, tvorac je tehnike „ekspresivno pisanje“. On je početkom osamdesetih godina dvadesetog veka pokrenuo istraživanje koje je mnogima promenilo život. Trideset godina nakon toga, i stotine drugih studija potvrdilo je efikasnost „ekspresivnog pisanja“ – ističe Olivera Novaković, klinički psiholog.

Koristeći ovu tehniku ljudi koje su doživeli emotivan stres, neku vrstu traume u raznim životnim situacijama (u slučaju bolesti i slično) ili smrtni gubitak, nakon nekoliko meseci osećali su se srećnijim i sve manje su ih opsedale crne misli u odnosu na period pre početka pisanja.. Kako izražavanje najdubljih emocija kroz pisane reči može da nas relaksira i da nam pomogne da zacelimo dušu?

– Sa jedne strane, stavljanjem problema na papir, moguće ih je posmatrati iz drugačije perspektive, da ne budemo toliko preplavljeni njima. Tako ih, dakle, možemo posmatrati kao priču trećeg lica, što je svakako manje bolno, a otvara mogućnost za analizu. Tim pre što smo često skloni da preko stvari pretrčavamo i zaboravljamo ih, a vođenje beleški na jedan kontinuiran način pruža dugoročniji uvid u sopstvena osećanja, misli, ponašanja, motivacije, potrebe, želje… – objašnjava psiholog.

Što je najvažnije, zbog ove terapije nije potrebno odlaziti kod lekara. Možemo je sprovoditi kad god osetimo potrebu, kod kuće, na klupi u parku, u kancelariji kad ostanemo sami… Važno je da nađemo mesto gde nas niko neće uznemiravati i da sve svoje misli i najdublja osećanja koja nas muče bez suvišnog razmišljanja prenesemo na papir. Možemo pisati o istom događaju svakog dana. To zavisi od naše potrebe.

Osnovna ideja jeste da jednostavno istražujemo svoje najdublje misli i strahove. Pošto ne ostavljaju svi događaji podjednako duboke tragove na naš život, Olivera Novaković misli da treba pričati, odnosno pisati, pre svega o onim događajima koji nas muče, koji nas uznemiravaju, ili koji izazivaju neke povišene emocije ili disfunkcionalna ponašanja.

– Nepotrebno je svaku situaciju podvrgnuti analizi. Onda bi i sama analiza postala besmislena jer bismo od tolike analize zaboravili ono glavno – da živimo. Penebejker navodi da je važan kontinuitet i posvećenost, odnosno da treba pisati minimum 20 minuta četiri dana zaredom. Takođe, da ono o čemu pišemo budu događaji, osećanja, misli, koji su lični i važni za nas. Važno je pisati u kontinuitetu, kad krenemo, da ne stajemo! Treba pisati bez obzira na pravopis, tačke i zareze, samo pustiti da misli nesmetano teku kao reka. Ono što pišemo – pišemo za sebe, to niko drugi neće videti, tako da možemo biti apsolutno iskreni. Na kraju mi odlučujemo šta ćemo sa papirom uraditi. Da li ćemo ga sačuvati ili zgužvati i baciti. S druge strane, ako je tema previše bolna i mislimo da će nas vraćanje tih misli, osećanja ili događaja „gurnuti preko ivice“ prekinimo sa pisanjem. Važno je da pratimo svoj osećaj. Međutim, suočavanje sa sobom ponekad nužno nosi bol, tako da ćemo se često osećati tužno, neraspoloženo, besno… Ali, važno je da znamo da ova osećanja na kraju iščeznu, jer su ona kao talasi – opisuje slikovito naša sagovornica.

Po njenom mišljenju „ekspresivno pisanje“ ne predstavlja beg od direktnog suočavanja sa ljudima koji su imali udela u dešavanjima koja su nas povredila.

– Nekada u životu nismo u situaciji da ljudima saopštimo određene stvari, a imamo potrebu da svoje misli i emocije „pustimo napolje“. Često je to zato što možda ta osoba nije pored nas, ili je preminula, a ponekad prosto i zbog uslova života neke stvari ne možemo nekim ljudima reći (na primer svojim nadređenima koliko su nas razljutili), jer u tom trenutku nemamo kapacitet za to. Ali zato postoji papir koji trpi sve. Ponekad nam naše misli, kojima se vratimo u nekom trenutku „otvore oči“ za moguće rešenje problema. Sagledano iz druge perspektive ili druge vremenske dimenzije problem postaje lakše rešiv. I ne samo to, ljudima je lakše kada svoje emocije iznesu, pa makar i na papiru. Međutim, to ne znači da čovek kroz život sa nekim sobama ili stresnim situacijama ne treba da se konfrontira licem u lice. Ovo je samo tehnika koja može u određenim situacijama, za određene probleme da bude od velike pomoći – podseća psiholog.

Naša sagovornica kaže da od nas zavisi da li ćemo svoje beleške u određenom trenutku pokazati onima na koje se odnose ili ih držati na najskrovitijem mestu.

– Mi biramo šta ćemo sa svojim beleškama uraditi. Ne postoji univerzalno pravilo. Ponekad su iz zabeleški nastajala najlepša dela književnosti. S druge strane, neke osobe mogu da izaberu da svoja pisanja nikada nikome ne pokažu ili, kao što sam rekla, da ih unište. Čuveni je primer pisanja pisama umrlim osobama koje smo voleli, a sa kojima nismo stigli da se pozdravimo. Ponekad, reći sve što smo hteli, a nismo mogli, predstavlja katarzu koja osobi pomaže da nastavi dalje. Ne postoji pravilo da li ćemo odlučiti da svoje beleške pročitamo celom svetu ili da ostanu zauvek skrivene. Odnosno, jedino pravilo je ono koje će pomoći da se osećamo bolje – ističe Novaković.

Dakle, „ekspresivno pisanje“ je forma samoisceljenja. To je kao pričanje sa prijateljem ili terapeutom. Ali, mi u stvarnosti ne pričamo o mnogim ličnim stvarima, jer mislimo da bi to moglo da naškodi našem odnosu ili da će druga osoba da nas osudi. Dobrobit pisanja leži u tome što se ne izlažemo takvom riziku. Ono nam pomaže da se otvorimo kada osećamo da nema nikog sa kim bismo mogli da pričamo o stvarima koje su uzdrmale naš život. Možemo pisati kad god mislimo da bi to moglo da nam pomogne. To je kreativni analgetik protiv bola duše. O „ekspresivnom pisanju“ bi trebalo razmišljati kao o sredstvu koje će nam uvek biti na raspolaganju, umesto leka u ormariću. Zato ponekad može da bude korisno da sami sebi pročitamo ono što smo ranije zapisali.

– Ljudi su skloni da, preplavljeni različitim emocijama poput besa, krivice, depresije, i drugih negativnih emocija, ne vide rešenje problema i ostaju „zarobljeni“ u svojim mislima, trenutnim životnim ulogama i obrascima ponašanja. Stoga, često može biti korisno vratiti se na određeni problem i sagledati ga sa vremenske distance. Sa novim iskustvima i u drugačijem raspoloženju, možemo imati uvide koje do tada nismo imali. Možemo videti stvari koje su do tada bile zamagljene. Ponekad je vremenska distanca dragocen most ka razumevanju nekadašnjih maglovitih misli, odluka, osećanja, ponašanja… Može nam pružiti nova, dragocena znanja sa kojima možemo birati drugačije „puteve“ od onih koje smo do tad birali – zaključuje Olivera Novaković.

(Politika, Dana Stanković, 11.08.2015)

Ako vam se sviđa, podelite....