fbpx

Razgovaraj sa svojim bićem

Jedne noći me je uhvatila strašna mećava u zabačenom području planina RS, bez zimskih guma ili pogona na sva četiri točka. Nisam mogao da se zaustavim ili da skrenem sa puta, automobil je prosto klizao na ledu. Uhvativši se za volan, morao sam da vozim još 30 kilometara uz strme izdajničke planinske krivine. Pretnuo od straha, u početku sam samo čuo onog dežurnog u glavi: šta ti je ovo trebalo, nadam se da si sad zadovoljan, glupane. Što si i gde si uopšte pošao noćas. Pre nego što se situacija još više pogoršala, bio sam svestan da se moj mozak zapetljao sa mnom kao kuglice prediva. Duboko sam udahnuo, počeo da se razgovoram sa svojim Unutrašnjim Bićem: ljubazno, u redu, Darko, polako. Šta je tu je. Možeš ti ovo. Polako. Bićeš sasvim u redu. Samo diši. Tačno, Darko, samo nastavi. Super ti ide!

Počeo sam da pišem svoju terapiju pisanjem, samo ovog puta bez olovke! Naglas, doduše,kako bih se bolje čuo.

Nekada su ljudi koji su razgovarali sami sa sobom smatrani „ludima“ (i još uvek ih tako ponegde gledaju). Stručnjaci sada smatraju da je samogovor, odnosno razgovor sa samim sobom, često u obliku pisanja, jedan od najefikasnijih dostupnih terapijskih alata.

Očigledno sam sigurno stigao kući jer sam ovde da ispričam priču. Verujem da sam preživeo zbog načina na koji sam razgovarao sa sobom. Nauka o samogovoru iznova je pokazala da način na koji koristimo samogovor,kao unutrašnju komunikaciju, čini veliku razliku u održavanju našeg mentalnog zdravlja. Suprotno tome, razgovor o preživljavanju može dovesti do anksioznosti i depresije. Pozitivni, napredni razgovori mogu ublažiti disfunkcionalna mentalna stanja i negovati zdravija stanja uma.

Samo-distanca

Istraživanje pokazuju da se prećutno pozivanje na sebe imenom, umesto kao „ja“, postiže psihološka distanca od primitivnih delova našeg mozga. Omogućava nam da razgovaramo sa sobom onako kako bismo mogli razgovarati sa nekim drugim. Priča o preživelom umu nije jedina priča. A napredni um ima priliku da baci drugačije svetlo na scenario. Jezik razdvajanja vam omogućava da procesirate unutrašnji događaj kao da se dogodio nekom drugom.

To je kao kad pričanje priče prebacite u treće lice.

Imenovanje samog sebe ili pozivanje na sebe kao „vi“ pomera fokus sa inherentnog egocentričnosti našeg primitivnog mozga. Studije pokazuju da ova praksa smanjuje anksioznost, daje nam samokontrolu, neguje mudrost tokom vremena i koči negativne glasove koji ograničavaju mogućnosti. Vežbe u terapijskom pisanju predstavljaju idealan alat da ovo i postignemo!

Proširi i izgradi

Poput zum objektiva fotoaparata, majka priroda ožičila je naš mozak za preživljavanje kako bi tunelski vid jasno definisao pretnju. Srce nam ubrzava, oči se šire, a disanje eskalira kako bismo mogli da se borimo ili pobegnemo.

Kako nam se mozak i percepcija sužava, naš razgovor o sebi donosi presude o životu ili smrti koji ograničavaju našu sposobnost da vidimo mogućnosti. Fokus nam je uzak poput zum objektiva fotoaparata, zamagljujući veliku sliku. I vremenom gradimo slepe tačke negativnosti, a da toga nismo svesni. Samogovor u obliku terapisje pisanje, kroz vežbe pisanja priča, kao kroz širokougaona sočiva omogućava nam da se odmaknemo od traume, pogledamo širu sliku i razmislimo o većem spektru mogućnosti, rešenja i izbora.

Odnosi sa našim „delovima“

Kada primetimo da smo u neprijatnom emocionalnom stanju – poput brige, besa ili frustracije – držeći ove svoje delove na dohvat ruke i nepristrasno ih posmatrajući kao zaseban aspekt nas, pisanjem o njima aktivira se naš uspešan unutrašnji razgovor (jasnoća, saosećanje, smirenost). Razmišljanje o njima, što radimo kada, na primer, primetimo mrlju na ruci, omogućava nam da budemo znatiželjni odakle potiču.

Umesto da odgurujemo, ignorišemo ili odbacujemo neprijatne delove, ključno je priznati ih nečim poput: „Zdravo frustracijo, vidim da si danas aktivna“. Ovo jednostavno priznanje nas značajno opušta, tako da se možemo suočiti sa stvarnim poteškoćama – šta god ih je prvo pokrenulo.

Ova psihološka distanca preokreće prekidače u našem mozgu za preživljavanje i ojačava naš psihološki sistem. U tom trenutku smo mirni, bistrog uma, saosećajni, kompetentno nastupamo i imamo više samopouzdanja i hrabrosti.

Razgovor sa samim sobom, kroz terapijsko pisanje, je izuzetno korisna svakodnevna aktinvost u jačanjeu sopstvenog potencijala, ličnog rasta i razvoja. kada naučimo da kroz pisanje ove razgovore redovno vodimo, postižemo sugurnost, oslonac, empatiju prema sebi i drugima i lakše rešavamo brojne životne probleme. Toje uostalom i ključ srećnog života.

Probajte. Nije teško 🙂

Ako vam se sviđa, podelite....