Ana Kolar: Moja depresija i ja

Depresija je danas postala deo naše svakodnevnice. Ana Kolar, spisateljica, blogerka i kolumnistica iz Zagreba govori o ličnim iskustvima u borbi protiv depresije i kako možemo sebi pomoći da prevaziđemo ovo stanje i društvenu stigmu koja prati ovo mentalno stanje. Kako nam pisanje, terapija i lekovi mogu biti od koristi da ostvarimo kvalitetan i uspešan život. 

PODELITE KOMENTARE, UTISKE, PREDLOGE SA NAMA 🙂 <3

Bolesti očaja u modernoj dolini suza

Sve više srećem ljude koji doručkuju – bromazepam. Idu kod psihijatra, raznih terapeuta, koučeva, vračara, ili se povlače u tihu depresiju. Žive za još jedan dan. Za njih kažu da su “bolesni”, ili “imaju” depresiju, ankzioznost, ili neku drugu šifru. Ili žele da odu sa ovog sveta koga doživljavaju kao turobno i neprijateljsko mesto. Daju im tablete i krive “nesrećno detinjstvo” i svoj loš karakter za sve nedaće života.

Tako prebacuju krivicu na tebe. Niko neće da vidi da su ljudi često zapravo očajni, jer žive u surovom, ogoljenom materijalnom i moralno izopačenom svetu, koji je sve najgore u ljudima postavio kao vrhunske i poželjne osobine “normalnosti”.

U toj novoj “normalnosti” 21. veka kurvanje, pljačka, otimanje i ubijanje postaju nova moralnost.

I zato su ljudi očajni. Jer ne mogu da se pomire sa ovim zlom koji uništava život na planeti.J er, svako ljudsko biće instiktivno ima osećaj šta je dobro a šta zlo, koje je nekada bilo ojačano vaspitanjem, zdravim porodičnim odnosima, moralom i etikom ljudske zajednice. Koja se vekovima čuvala i prenosila na nove genercije.

Danas je sasvim normalno da živiš sam, u bedi ili vrlo skromno, sa kučetom i mačetom umesto porodice i prijatelja, da spašavaš životinje umesto ljude, doručkuješ sredstva za smirenje i buljiš u medije i društvene mreže dok ti oči ne ispadnu a duše ne zamre.

I zato nemoj da prihvatiš da si bolestan. Nemoj pristati da te varaju glupim teorijama prema kojima si uvek ti – kriv.

Očaj kao “bolest

Reč očaj potiče od latinske reči “desperare”, što znači „dole iz nade“. Koncept očaja u bilo kom obliku može ne samo da utiče na pojedinca, već može da nastane i da se širi kroz društvene zajednice.

Postoje četiri osnovne vrste očaja. Kognitivni očaj označava misli povezane sa porazom, krivicom, beznađem i pesimizmom. To može naterati osobu da shvati postupke drugih ljudi kao neprijateljske i odbaci vrednost dugoročnih ishoda.

Emocionalni očaj se odnosi na osećanja tuge, razdražljivosti, usamljenosti i apatije i može delimično da ometa proces stvaranja i negovanja međuljudskih odnosa.

Izraz bihejvioralni očaj opisuje rizične, nepromišljene i samodestruktivne radnje koje odražavaju malo ili nimalo razmatranja budućnosti (kao što su samopovređivanje, bezobzirna vožnja, upotreba droga, rizično seksualno ponašanje i drugo).

Na kraju, biološki očaj se odnosi na disfunkciju ili disregulaciju sistema reaktivnog na stres tela i/ili na hormonsku nestabilnost.

Biti pod uticajem očaja duže vreme može dovesti do razvoja teškog očaja, kao što su samoubilačke misli ili zloupotreba droga i alkohola, anskioznost, depresije. Ako pojedinac pati od bolesti očaja, postoji povećan rizik od smrti od očaja, koji se obično klasifikuje kao samoubistvo, predoziranje drogom ili alkoholom.

Piši svoj život

Jedni lek za stanje očaja je negovnje ljudskosti: porodičnih veza, zdravog i kreativnog rada. Učenja i razvoj intelektualnih sposobnosti, razvijanje svesnosti i komunikacija sa našim unutrašnjim bićem. Pisanje kao terapija je upravo efikasan način da se čivek bavi sobom, razumevanjem svojih misli i osećanja.

Lični rast i razvoj podrazumeva stalno učenje, širenje znanja i krerativnosti. To je jedina prepreka ništavilu i beznađu koju savremena civilizacija, očišćena od religije i filozofije morala nudi ljudima u današnje vreme. Čovek nije prost mašinski algoritam. Duboko verujem da nikada neće ni postati.

Čitamo se i pišemo.

Pratite moj sajt

Ubijanje života: živeti u prošlosti

Koliko često osećate da ne možete dalje? Koliko god se trudili, živite u prošlosti. Kao da nosite težak teret koji vas vuče na dno, kao živi pesak iz koga ne ožete da se izbavite…Ovo je čest problem sa kojim se srećem u radu sa klijentima u radionicama terapijskog pisanja, i svaka napisana reč vredi mastila i papira.

„Pusti“, kažu vam prijatelji. Zvuči tako jednostavno, a osećate koliko je tako teško. Gotovo pa ne moguća misija. Ne možete prestati da se držite za nezadovoljstvo ili izdaju. Svaki put kada želite da idete dalje, prošlost pleni vašu nepodeljenu pažnju. Stalno čuči u stomaku i podseća vas na da je tu.

Razmišljanje je neobična navika. To je kao gledanje loših filmova na Netfliksu. To se dešava kada nemožemo da se oslobodimo prošlosti. Opsednuti smo idejom da se tužne priče igraju bez prestanka u našoj glavi. Što više gledamo životni film, to nas više boli. I postanu obrazac neašeg mišljenja i doživjaja sebe isveta oko nas. Neprimetni. Tihi ubica našeg života.

Šta ako vam kažem da je moguće zaustaviti proces stanlog preživljavanja prošlosti i života i događaja koji su odavno prošli? Ali, prvo da shvatimo zašto zapnemo i postanemo robovi sopostvene životne istorije.Obično negativne.

Prestanite da se gubite u prošlosti

Ako ne možemo da promenimo prošlost, zašto je i dalje živimo?

Prema neuronaukama, mozak različito tretira negativne i pozitivne informacije. Negativna iskustva zahtevaju više razmišljanja i stoga se temeljnije obrađuju. To dovodi do toga da naš mozak postaje bolji u pamćenju neželjenih događaja.

Oživljavanje tužnih uspomena čini da se osećamo kao hrčak u točku – koliko god se trudili, ne možemo napred.

Ne možete promeniti način na koji vaš mozak radi. Ali možete se istrenirati da siđete sa točka. To zahteva presecanje emocionalne vezanosti za prošlost, posebno negativnih iskustava.

Obično teško prihvatamo da nas je neko povredio. Prepoznavanjem nesrećnog kraja osećamo se slabo i neugodno.

Eckhart Tolle  jednom je rekao, „Postoji tačna ravnoteža između poštovanja prošlosti i gubitka sebe u njoj. Možete prepoznati i naučiti na greškama koje ste učinili i onda kreni dalje. To se zove praštanje sebi “.

Shvatate poentu. Da biste nastavili dalje, morate da preoblikujete svoj odnos sa prošlošću. Terapija pisanjem i vežbe za raskidanje sa prošlošću predstavljaju odličan način da to i konačno i uradite.

Kako prestati sa stalnim razmišljanjem o prošlosti

1. Prestanite da se trudite da budete heroj svoje priče

Svi smo povređeni. To je tužno i sramotno – niko ne želi da izgleda slabo. Zbog toga konstruišemo našu idealizovanu verziju prošlosti. I krivite druge umesto da preuzmete svoj deo odgovornosti i razumevanja za ono što se dogodilo.

Sve u životu ima početak i kraj. Ne trebate nastaviti preispitivati svoju prošlost da biste je održali u životu. Pomirite se s krajem, posebno ako je bio ružan, i krenite dalje.

Pisanje pisama sebi i drugima u terapijskom pisanju nogo pomažu da zaista i uradite. Oslobađaju zglavljene emocije i doprinose boljei dubljem razumevanju događaja.

2. Ne dozvolite drugima da definišu ko ste vi

Optužujući druge kada stvari pođu po zlu, gubimo kontrolu. Dopuštamo im da definišu uslove kako živimo.

Ne možete da kontrolišete šta drugi ljudi rade, ali možete da kontrolišete kako reagujete. Fokusiranje na ono što su ljudi učinili (vama) odvlači pažnju. Vratite kontrolu nad onim čime možete upravljati i odlučite se za život pod vlastitim uslovima, a ne tuđim. U terapijskom pisanju pisanje priča ili terapuetske poezije pomaže nam da objektivnije sagledamo pravu prirodu traumatičnih događaja i krenemo dalje sa sopstvenim životom.

3. Naučite da praštate sebi

Kada nešto pođe po zlu, skloni smo da krivimo i sebe. Teško prihvatamo da grešimo i prepuštamo našem perfekcionističkom načinu razmišljanja. Otkačinjanje veza sa događajima u prošlosti pmoću vežbi terapijskog pisanja nam pomažu da zaista ostvarimo ovaj cilj.

Da li ste pogrešili? Dobro, svi grešimo to je prirodno i normalno. Naučite da praštate sebi. Greške se mogu ispraviti. Greške nisu konačno odredište, već stajalište koje nas priprema za putovanje. Moramo učiti od njih i nastaviti da idemo napred.

4. Ne dozvolite da vas problemi definišu

Kada toliko zaglavimo u problemu, postaje teško odvojiti događaj od onoga ko smo. Prema Ekartu Tolu, mi takođe stvaramo i održavamo probleme jer nam oni daju osećaj identiteta.

Vaše priče vas oblikuju, ali ne definišu vaš identitet. Ne dozvolite da gorko iskustvo postane ono što ste. Otpuštanje prošle priče stvara prostor za nove. Usredsredite se na ovde i sada i budite u miru sa sobom.

5. Izgradite teflonski um

Sve naše borbe potiču od vezanosti. Toliko smo zaljubljeni u nekoga da ne možemo da odvojimo „ja“ od „mi“. Toliko smo strastveni u svojoj karijeri da dopuštamo da nam nazivi poslova definišu identitet.

Nema ništa loše u tome što volimo nekoga ili naš posao. Problem je kada smo toliko vezani za njih da nam strah od gubitka ne dozvoljava da danas uživamo u njima.

Otpuštanje prošlosti nije zaboravljanje onoga što se dogodilo, već ispuštanje naših očekivanja. Ne patimo jer je veza završena. Patimo jer smo želeli da to traje večno.

Umesto da dozvolite da vam se slomljena očekivanja zaglave u umu, poštujte pozitivna iskustva – i prošla i sadašnja.

Pustite ljude i stvari da odu

Većina ljudi ne može da se oslobodi prošlosti jer ne ceni svoju sadašnjost. Preoblikovanje odnosa sa prošlošću zahteva da prestanemo da razmišljamo o tome kako stvari treba da budu i prihvatimo ih onakvima kakve jesu.

Kao što je Dalai Lama rekao, „Vezanost je poreklo, koren patnje; otuda je ona uzrok patnje“.

Otpuštanje prošlosti ne znači da stvari nisu bile dobre dok su trajale. Radi se o sećanju dobrih trenutaka, umesto da omogućite nesrećnom završnom oblaku čitavo iskustvo.

Želite li da se oslobodite prošlosti? Počnite tako što ćete ceniti ono što imate ovde i sada: svoju sadašnjost. Većbe terapijskog pisanja su zato vaš terapuet uvek pri ruci.

Čitamo se i pišemo!

 

Jezik depresije

Kako možemo kroz terapijsko pisanje da otkrijemo jezik depresije? I da se suočimo sa njim. Da ga prepoznamo i promenimo? Terapijsko pisanje može da nam bude od velike pomoći u ovom procesu.

AUDIO: Umetnost i depresija

Kako se tačno međusobno povezuju depresija i umetnost? Da li depresivne epizode ​​nekako pomažu u kreativnom procesu, ili postoji nešto u tome što ste umetnik u bilo kom kreativnom polju što predisponira da se razvije depresija?

Psiholozi i psihijatri su decenijama proučavali i razmišljali o ovom pitanju, a većina je zaključila da depresija igra ulogu u kreativnom stvaranju. Poslušajte kako sam rešio svoju depresiju kro pisanje i kako terapijsko pisanje može da pomogne u prevazilaženju depresije.

 

Umetnost i depresija

Tamo gde postoji depresija, često stanuje i umetnost – ponekad i velika umetnost. Po, Polok, Mikelanđelo, Hemingvej, Kits, Gogen, Dikens i Blejk samo su nekoliko poznatih kreativnih umetnika za koje se zna da su patili od strašnih napada depresije.

Ali kako se tačno međusobno povezuju depresija i umetnost? Da li depresivne epizode ​​nekako pomažu u kreativnom procesu, ili postoji nešto u tome što ste umetnik u bilo kom kreativnom polju što predisponira da se razvije depresija?

Psiholozi i psihijatri su decenijama proučavali i razmišljali o ovom pitanju, a većina je zaključila da depresija igra ulogu u kreativnom stvaranju.

Kako se umetnici nose sa depresijom

Budući da kreativni ljudi imaju tendenciju da budu visoko svesni, refleksivni i emotivni, čini se da su skloni da mnogo više vremena provode razmišljajući o svojim neuspesima, strahovima, nesigurnostima i razočarenjima nego većina ljudi.

Kao idealisti sa širokom maštom, lako mogu zamisliti život koji se živi drugačije, sa daleko višim nivoima postignuća i zadovoljstva. Takođe, ako umetnici imaju jaku društvenu svest, kao što imaju mnogi kreativni ljudi, oni mogu provesti mnogo vremena u zamišljanju mogućih rešenja za društvene, političke i ekonomske probleme u svetu.

Nažalost, njihova rešenja o kojima se sanjalo ne moraju uvek biti praktična ili izvodljiva. Ukratko, kreativni ljudi mogu postati hronično frustrirani jer im njihov idealizam i reflektirajuća priroda onemogućavaju da prihvate sopstvene neuspehe ili neuspehe društva. Drugi koji nemaju takvu kreativnu sklonost mogu biti rastuženi u ovom trenutku.

Ali biće mnogo manje verovatno da će se povezati u čvorove zamišljajući i premišljajući alternativne istorije koje su se mogle dogoditi, ali se nisu, ili bi se trebale dogoditi, ali nikada neće.


ONLINE INDIVIDUALNE I GRUPNE RADIONICE TERAPIJSKOG PISANJA. Mesto našeg susreta! Pridružite nam se na individualnoj ili grupnoj radionici terapijskog pisanja i naučite tehnike samopomoći. Pisanje može postati vaš lični terapeut. 


Depresija može biti iscrpljujuće stanje, ali često je znak upozorenja i vapaj za pomoć. Drugim rečima, poziva na akciju, a oni koji imaju velike umetničke sposobnosti prirodno se okreću svojoj umetnosti da izraze ono što osećaju. Njihova depresija možda nije uzrok njihove umetnosti, ali može biti motivacija za nju ili mehanizam suočavanja s njom.

To pomaže u objašnjavanju zašto je toliko kreativnih ljudi opterećenih depresijom uspelo da održi tako impresivan učinak kreativnih dela.

Umetnost kao terapija za depresiju

Dodatni dokazi koji ukazuju na to da umetnost može biti mehanizam za suočavanje sa depresijom potiču iz iskustava onih koji su učestvovali u programima umetničke terapije u rehabilitacionim centrima ili raznim oblicima art terapija ili metoda samopomoći kao što je terapijsko pisanje.

Zahvaljujući odličnom uspehu, umetnička terapija dobija na popularnosti u lečenju zavisnosti i čitavog niza poremećaja mentalnog zdravlja, uključujući depresiju. Kada se koristi za lečenje depresije, umetnička terapija funkcioniše kao izlaz za izražavanje osećanja koja nije lako pretočiti u reči ili koja su toliko potisnuta ili skrivena da se mogu otkriti samo kroz slobodne i otvorene kanale kreativnog procesa. Terapijsko pisanje je upravo takav proces.

Umetnička praksa svih vrsta umetnika odvodi dublje u sopstvenu podsvest, gde će se verovatno naći odgovori na misterije mentalnih bolesti. U umetničkoj terapiji, postupak vode obučeni savetnici koji mogu pokazati pacijentima kako da otključaju ključeve sopstvenog uma.

Mnogi veliki umetnici koji su patili od depresije obično nisu imali takva uputstva, ali slično tome, našli su put do kreativnog mesta vođenog unutrašnjim instinktom da se negativna osećanja rešavaju umetničkim izražavanjem. Tada ovde možemo videti kako se stvara ili jača veza između umetnosti i depresije.

Takođe možemo videti zašto je umetnost efikasna i korisna praksa za svakoga ko želi da izrazi i pomogne u prevazilaženju svoje patnje razvojem veće samosvesti i razumevanja. Iako umetnost može biti dobro sredstvo za dublje izražavanje ili razumevanje depresije, važno je zapamtiti da depresija zahteva odgovarajući profesionalni tretman – sama umetnost ne može uvek da je reši.

Čitamo se i pišemo!

Da li pisanje i depresija idu zajedno?

Osećao sam kako me lanci povlače na dole dok tonem u mrak. Borim se sa strahom koji me razbija sve dok očaj ne preuzme srce, ne mogu da izađem, ne mogu da se krećem, zarobljen sam u depresiji. Pisci i depresija: da li je to dobra kombinacija?

Kroz dve godine kritičnog perioda u mom životu otkrio sam da imam anksioznost i depresiju. Morao sam da se razvedem i ostao sam bez prihoda i pomirio se sa činjenicom da je moje detinjstvo bilo ispunjeno pasivnom agresijom i emocionalnim siromaštvom. To je bila najteža stvar s kojom sam se ikada morao da se suočim. I smatram da je jako uticalo na na moje pisanje. I utiče i dan danas.

Pisci i depresija i anksioznost: beskrajni ciklus

Većina ljudi na to slegnu ramenima – anksioznost, depresija, koga je briga? Najčešće kažu: samo prestani da budeš anksiozan ili depresivan. I to je to. Ono što oni ne shvataju je da to nije nešto što može da se odbaci tek tako. Da si mogao to bi davno učinio. Zašto da se trudiš ako se sve to tako lako rešava? To mentalno stanje utiče na sve, a za mene je bilo najvažnije je da je moje pisanje bilo najteže pogođeno.

Svaki put kada bih seo da pišem, ili razmislim o tome šta želim da napišem sledeće, došla bi mi depresija ili anksioznost kao lopov u sred noći da me ubode sumnjom. „Šta radiš? Zar to već nismo potvrdili? Ti nisi pisac. Ne možeš da pišeš”, kaže i smeje se mom bolu, teskobi dok povijam rane i pokušavam da hodam.

Depresija me umotavala u lance, a svaka misao dodavala nemoguću težinu. Ne bi prošlo mnogo pre nego što me rane i težina stegnu, ostavljajući me nepomičnog i samog. Nisam mogao da ustanem, pa čak i ako bih mogao, trud je bio preveliki.

Moja anksioznost i depresija su me gledali i smejali se, plešući unutar mene. Sve u meni je želelo da se svega odrekne, preda i nestane, ali jedna iskra je ostala u mom srcu. Fokusirao sam se na to i nekako počeo da se krećem zbog te iskre žvota koja me je uvukla u igru, iskre koja mi kaže da se ne mogu odreći života. I tako, nastavio sam sa velikim naporom, korak po korak.

Svako ko je bio u ovakvom, lakšem ili težem stanju, dobro poznaje taj ciklus. Beskrajni ciklus parališućih sumnji, straha i beznađa. A ipak mi ovde stojimo, još uvek, šuplji, preživeli.

Ima dana kada je teško pisati, nekih dana je teško probuditi se, a nekih dana teško je ići u krevet. Nastavljamo dalje. Jedini način da se borite je da radite ono što vam depresija kaže da ne možete – zadatak tako težak i tako velik da je gotovo nepremostiv.

Naravno, možete nešto da napišete i izbaciti sumnju na neko vreme, ali ona će se vratiti. Uvek se vraća. Jedini način borbe protiv toga je da nastavite dalje. Uporno kao mazga. I sa olovkom kao najboljim prijateljem.

I dok nisam otkrio da pisanje može biti sjajna terapija.

Pisanje kroz bol

Bol je uvek snažan. On nas lomi, cedi suze, ostavljajući iza sebe izmučene emocije i rastresite snove. Teško je suočiti se sa depresijom; mnogo je lakše ostaviti da ostane skrivena u duši. Puno puta joj se nasmejemo, ali duboko u nama ostaje.

To je bila moja svakodnevica. Većinu dana nisam mogao da pišem. Ta činjenica me odvlačila dublje u depresiju. A kad depresija prestane, teskoba se javlja odmah nakon toga, koristeći oštre noževe da me ubedi da se skinem sa stranice i da uopšte ne pišem.

Jedino što sam mogao da učinim je da prekinem ciklus izvrtanja duše na stranici. Nikad ne znam šta će izaći, a početak pisanja je najteži deo. Bol izlazi na stranicu poput krvi. Puštao sam da teče reka reči; Često odbijao da ih pogledam.Tek kasnije, kada sam imao  više snage. Sve dok nisam shvatio da je pisanje sjajan metod komunikacije sa mojim unutrašnjim bićem. I raznim demonima. Zato je pisanje moja terapija, jer se onda ponovo rađam.

Ponekad jednostavno moraš da pišeš.

Kad je sumnja najjača i strah vas uzdrma, pišite.

Ne mora biti objavljeno, ne mora biti profsionalna tema na kojoj trenutno radite. Poenta je u tome da izbacite emocijei misli na stranicu i tek tada možete početi da se bolje osećate.

I tako sam počeo. Nisam hteo da otvorim praznu stranicu; Nisam hteo da počnem da pišem; strah me je povukao – ali moj bol je govorio glasnije. Otvorio sam dokument i drhtavim prstima počeo da pišem. Brzo sam postao gotovo bezbrižan dok sam pisao sa suzama koje su mi tekle niz lice, ali osećao sam se tako dobro. Ljutnja, frustracije, tuga  skidala je bol iz duše i bacala na papir. Strah je potpuno nestao nakon prvog pasusa.

Zato je dobro da pišete. Biće teško, a u nekim slučajevima ćete plakati. Napišite to svejedno. Ne možete da popravite praznu stranicu.

Jednom kada napišete vaš emisli i emocije, nagradite sebe. Sve od gledanja omiljenog filma, jedenja bombona ili na bilo koji drugi način. To je važno. Jer ako sebe ne nagradite, sumnja može jednako lako da vam kaže da je ono što ste napravili bila prevara. Nagrađivanjem sebe priznajete da ste učinili nešto dobro, nešto vredno.

Ne dozvolite sebi da osećate krivicu zbog dobro obavljenog posla. Zaslužili ste ga.

Ti to možeš

Neću da vam kažem da će biti lako. Neće biti. To je možda najteža stvar koju ikada učinite, ali naravno suočavanje sa strahom je uvek zastrašujuće. Bilo mi je teško da dopustim sebi da prihvatim svoju prošlost, a još teže shvatim da imam anksioznost i depresiju. Ali još uvek sam ovde, i dalje živim i uživam u životu. I ti možeš.

Možete preuzeti kontrolu u svom životu. Bez obzira koliko zagazili u depresiju, možete to da prođete uspešno. Ionako imate moć da ustanete. Bez obzira koliko puta to radili, možete to učiniti ponovo i ponovo.

Čak i ako se vaše telo odrekne vas, čak i ako vam je svega dosta, čak i ako vam je potrebno da uložite sav napor da ustanete iz kreveta. Ti to možeš. Sve dok se ne odreknete sebe, ništa vas ne može zaustaviti. Čak i ako ne vjerujete u to i samo dugo to želite, dovoljno je. Potreban je samo jedan korak, jedan izbor, jedna reč.

Sve što trebate je da započnete. Terapija pisanjem je jedno od dobrih rešenja.

Da li ste ikada doživeli anksioznost ili depresiju tokom svog pisanja? Kako ste to prevazišli? Javite mi u komentarima.

VEŽBA:

Petnaest minuta pišite i napišite sve što vas sprečava da pišete, bez obzira čime se bavite. Ili jednostavno možete opisati svoje iskustvo sa pisanjem i mentalnim stanjima. Ne pokušavajte da uređujete tekst; samo pokušajte da napišete koliko možete. Ne morate da delite taj deo u komentarima ako ne želite, mada ste više nego dobrodošli. Srećno pisanje!

Pisanje i depresija: pobediti demona

Oduvek sam bio sklon čestim promenama raspoloženja. Introspekciji. Čudnim nemirima koje sam “lečio” najčešće kroz piće, žene, manični rad, adrenalin… Onda su dolazili duži periodi mrtvila. Depresije. Nije mi bilo ni do čega. Gledaš svoj život kako prolazi pored tebe kao voz, a ti možeš samo da gledaš i nikako da se ukrcaš na taj voz…

Knjiga su bile uteha i spas. A onda pisanje. Tada sam shvatio da ako želim da mi bude bolje, da se osećam opet živim, da izađem na svetlo, treba da koristim svoju veštinu sa rečima, kako bih pomogao sam sebi. I tako sam otkrio terapijsko pisanje kao sjajnu metodu samopomoći u rešavanju emocinalnih problema.

Kroz pisanje možete da budete sam sebi terapeut i naučite kako da pomognete sami sebi i ukrcate se na svoj životni voz. U prvu klasu.

Ključ je da opišete svoje emocije

Kada ste depresivni, mozak proizvodi intenzivne negativne emocije: strah, bes, ljutnju, žaljenje, unutrašnju bol, krivicu, brigu, samosažaljanje…i još mnogo toga.

Kada pišete u terapijskom pisanju, imate na raspolaganju moćan alat da redukujete ove emocije: jednostavno upotrebite svoje deksriptivne veštine. Efekat je neverovatan i brz!

Evo kako to da uradite:

Kad god se osećate loše, identifikujte tu emociju. Posmatrajte gde se u telu pojavljuje i kako je osećate.

Opišite to. Koristite neko poređenje (uporedite to sa nečim drugim).

“Osećam…to je kao…”
“Osećeam…to je kao da ću…”

Evo nekih primera iz mojih beležaka:

“Osećam strah. To je kao neka džinovska gvozdena pesnica koja mi udara u grudi, stiska sav vazduh iz mojih pluća”.

“Strašno se brinem. Osećam to kao neku krastavu žabu koja mi čuči na leđima, između lopatica”.

“Guši me neka bol iznutra. Osećam se kao da mi je neko zario mesarski nož u creva pa okreće i okreće…”.

Kada posmatramo i imenujemo emocije, onda vršimo njihovu objektivizaciju. Tako gube snagu nad nama.

U isto vreme naše telo reaguje na pozitivne osećaje, što pomaže u ublažavanju simptoma mnogih bolesti i jača naš imunološki sistem. Brojna istraživanja su pokazala da terapijsko pisanje može da isceljiteljski deluje na mnoge hronične bolesti kao što su dijabetes, reuma, artritis, a dok pacijanata sa težim bolestima kao što je kancer može da olakša simptome i pomogne u ukupnoj borbi sa ovom bolešću.

Moje lično iskustvo

Ovu tehniku sam otkrio nakon seanse sa jednim psihoterapeutom koji me je savetovao da imenujem i posmatram svoj emocije tako da mogu da ih prepoznam.

Za ljude koji se bore sa depresijom, izlazak na kraj sa negativnim emocijama predstavlja podvig jednog Herkula. Depresija se često opisuje kao duboka i neprozirna magla koja zamagljuje rasuđivanje i sprečava izlazak napolje. Osećate se “loše” ali ne umete da opišete svoje misli i emocije, i to vas sprečava da imate bilo kakvu kontrolu nad njima.

Kada koristite pisanje kao terapeutski alat, iznenadićete se kada vidite kako mutne emocije polako počinju da dobijaju oblik, pravo pred vašim očima. Misli se polako bistre i organizuju. Drugim rečima, ne borite se više među senkama već na otvorenom polju.

Metaforički rečeno, sam čin stavljanja misli i emocija na papir, simbolizuje pokušaj da se one eskternalizuju, izbace napolje. Čak i samim opisivanjem svake od njih predstavlja pokušaj da se razume koren depresije, što predstavlja i prvi korak ka olakšanju i izlečenju.

Da li se i vi borite sa depresijom? Da li ste pokušavali da zapišete kako se osećete? Da li je pomoglo? Pišite mi i podelite svoja iskustva i sa drugima.

Pisanje mi je pomoglo da ozdravim

Pisanje je lek. Ovo je osećaj koji deli beskrajna reka pisaca i ljudi iz svih društvenih slojeva. Za neke, uključujući i mene, postoji snažno uverenje da je pisanje bilo ključno za spas od ponora pred kojim sam se nalazio.

Pišem već godinama, ali tek prošle godine, dok sam se borio sa razornim ličnim gubitkom i intenzivnim stresom vezanim za posao, otkrio sam (donekle neočekivanu) efikasnost kratke forme proze i poezije. I terapijsko pisanje kao mog ličnog terapueta.

Kao da sam otkrio novi alat za preživljavanje.

Pisanje – jedan od načina preživljavanja traume

Ljudi su svakodnenvo izloženi gubitku, smrti, bolesti, razvodu, traumi i zlostavljanju. O razornom uticaju medija u kulturi smrti u kojoj živimo da i ne govorimo.

Kako preživeti sve ovo? Kako se ne prepustiti očaju i beznađu ili zavisnosti? Kada sve izgleda izgubljeno?

Postoje načini za izlazak. Postoje spasioci.

Našao sam veliku vrednost u sledećem: Porodica i prijatelji,vera,hrana,fizičke vežbe, umetnost i pisanje – a često i ne u tom redu!

Nauka i studije su tu da sve ovo podrže.

  • Porodica i prijatelji: Izolacija ubija. Obratite se onima kojima verujete.
  • Vera: Meditacija, molitva i pismo.Duhovnost.
  • Hrana: Možemo jesti bolesni ili zdravi. Preporučena: mediteranska dijeta.
  • Vežba: Vežba je lek. Šetnje u prirodi, trčanje, svaka fizička aktivnost.
  • Umetnost: Umetnost je medicina. Kretivnost je stvaranje smisla života.
  • Terapijsko i kreativno pisanje. Pisanje ima skrivene supersile – može da bude vrlo lekovito.

Jedinstvene moći pisanja

Pisanje ima jedinstvenu sposobnost da leči.

Pisanje je u stanju da obnovi i donese celovitost emocionalnim ranama kroz promenu perspektive i stečenog uvida.

Terapijsko pisanje je kratka tehnika pisanja koja pomaže ljudima da razumeju i da se nose sa emocionalnim preokretima u njihovim životima.

Studija su pokazale da pisanje može doneti isceljenje, ne samo emocionalnim ranama, već može poboljšati uspostavljenu hroničnu bolest.

7 načina izražavanja pisanja utiče na zdravlje

  • Povećava imuni sistem
  • Poboljšava fiziologiju mozga
  • Poboljšava respiratornu funkciju
  • Poboljšava gastrointestinalne poremećaje
  • Poboljšava san
  • Smanjuje broj otkucaja srca i krvni pritisak.
  • Izraženo pisanje takođe smanjuje ljutnju, neprijateljstvo, PTSP i depresiju.

Pisanje koje leči je više od dnevnika. Vraća se u prošlost, ali tamo ne živi. Pišemo o sadašnjosti i fokusiramo se na budućnost, pišući prema slobodi i sigurnosti. Pisanje koje leči gradi čvrstu merdevinu iz rupe očaja prema svetlu, nadi i isceljenju. Pisanje postova na blogu je jedno od sjajnih rešenja za vašu sreću.

Studija slučaja mog iskustva pisanja kao isceljenja

Moje nedavno otkriće lekovite moći pisanja bilo je malo naglavačke. Dugo nakon što sam primetio uticaj koji je pisanje (naročito proza i poezija kratke forme) imalo na moju sposobnost da se nosim sa gubitkom i smislom nemira.

Pišući prozu i poeziju, otkrio sam, da disciplina pesme, sa njenom ekonomskom upotrebom reči, upotrebom metafora, ritma i rime, kao i fokus na slikanje reči, primorali su me da se dublje probudim u bol i očaj. Uticaj i emocionalni rezultati bili su brži, izraženiji.

Proza i poezija budi naša čula, oslobađa nas od „tiranije doslovnog značenja“ i uverava nas u „verodostojnu stvarnost emocionalne istine.

Poezija nas dovodi u kontakt sa samim sobom, našim unutrašnjim glasom, našom dušom.

7 razloga zašto poezija funkcioniše (donosi lečenje):

  • Koristi sopstveni jezik – ispunjen živim bojama, ritmom i muzičkim kvalitetom
  • Ne namerava da „reši problem“ već da „svedoči“.
  • Podstiče poniznost i nudi drugačiji sistem vrednosti.
  • Čini nas pauzom. Uči nas ranjivosti i empatiji.
  • Podržava kompleksnost ljudskog bića.
  • Daje jezik bolu, tuzi, povredi i slomljenju
  • Nudi jezik za lepotu, čudo, restauraciju i čežnju

Pisanje nam pomaže da istražimo načine da budemo ljudski, dajemo nam uvid u živote iznad naših, i širimo naš krug svesti.

Pisanje utiče na pisca – bilo da se radi o dvadeset minuta izražajnog pisanja u trajanju od četiri dana, dvadeset minuta dnevno šest nedelja, pisanju romana čitavih dužina, pisanju fikcije ili poezije – pisanje nas menja.
Za mene je to bilo donekle neočekivano otkriće, a formati koje sada redovno vraćam su proza i poezija kratke forme.

Na nama je da ostanemo svesni i da istražimo načine na koje pisanje, čitanje i kreativna umetnost ne samo da mogu da nam pomognu u pronalaženju celovitosti i ravnoteže, već i da budu korisne za naše čitaoce.

Terpaijsko pisanje nam može pomoći da ozdravimo, spasimo naše živote.

Da li ste i vi imali slična iskustva?

Savršenstvo kao patnja

Savršenstvo. Mnogi ljudi zahtevaju savršena rešenja za svoje probleme. Ili očekuju da će im neko drugo ljudsko biće dati savršeno rešenje. To često srećem u radionicama terapijskog pisanja. Jedno od rešenje za ovu porblematiku je da naučimo da se nosimo sa donošenjem odluka i sa svojim nesavršenim rešenjima životnih problema.

Ova dilema se često može sresti u nesrećnim ljubavnim odnosima, kada ljudi izveštavaju da se osećaju uhvaćenim u klopku. Milena, u jdnom terapeutskom pismu svom mužu, na primer, kaže da je očajno nesrećna u braku i da bi želela da napusti muža, ali je blokirana sledećim faktorima:

  • možda će kasnije zažaliti zbog svog postupka
  • možda će povrediti njegova osećanja
  • možda emotivno neće moći da se snađe sama
  • možda nikada neće naći drugog partnera

Ovde je jasno da postoji mnogo iracionalnih uverenja o kojima treba dobro razmisliti. Prvo, nikada ne možemo biti odgovorni za osećanja drugih. U tom slučaju bi morala ceo svoj život da posveti usrećivanju svog muža. Drugo, ispravno i pogrešno nisu korisne odrednice ponašanja. Ono što je korisno jesu posledice.

Milena, kao i svi mi, ima mogućnost izbora: može da izabere da uradi nešto “pogrešno” i da ne oseća krivicu zbog toga. Recimo mogla bi da uradi sledeće:

  • Ostati u braku i biti nesrećna
  • Ostati u braku i raditi na tome da ne bude nesrećna
  • Napustiti brak

Problem je u tome što ljudi pri donošenju ovakvih odluka često žele nove mogućnosti. Na primer, ona možda želi „Mogla bih ostati u braku kada bi moj muž bio drugačiji“. Što je nerealno, iracionalno uverenje, jer ne možeš da menjaš druge ljude. Bilo bi lako kada bi mogli da konstruišemo realnost i smislimo njabolje mogće alternative. Ali najčešće postoje situacije gde možemo da biramo jedino između nekoliko ograničenih mogućnosti.

Milena može i da ne uradi ništa, a da opet oseća krivicu i kinji sebe zbog toga. Prema tome, možemo da se držimo svojih iracionalnih uverenja i pogrešnih vrednosti i da budemo nesrećni, ili možemo da menjamo pogrešna uverenja i da želimo da budemo srećni.

Suština je u tome da što god uradili, uvek moramo da se suočimo sa činjenicom da ne postoje apsolutno i savršeno ispravne odluke bez negativnih posledica. Tek mali broj životnih odluka ne spada u tu kategoriju. Izbori i mogućnosti ne idu uz garanciju. To znači da ne postoji garancija za sreću. Što god da odlučimo uvek će postojati i određeni rizik. MI možemo ili da ih izbegavamo, i budemo stalno nesrećni, ili da ih prihvatimo kao kreativne izazove.

Mislim da je ipak bolje ovo drugo.