PROMENI MISLI PROMENI ŽIVOT
Depresija je danas postala deo naše svakodnevnice. Ana Kolar, spisateljica, blogerka i kolumnistica iz Zagreba govori o ličnim iskustvima u borbi protiv depresije i kako možemo sebi pomoći da prevaziđemo ovo stanje i društvenu stigmu koja prati ovo mentalno stanje. Kako nam pisanje, terapija i lekovi mogu biti od koristi da ostvarimo kvalitetan i uspešan život.
PODELITE KOMENTARE, UTISKE, PREDLOGE SA NAMA 🙂 <3
AKO ČITATE OVO, verovatno je da imate iskustva sa pisanjem dnevnika ili vas barem privlači ideja da redovno pišete. Možda već redovno vodite dnevnik i tražite svežu inspiraciju. Možda ste pisac beletristike ili publicistike koji ne vodi lični dnevnik, ali misli da bi to moglo biti od koristi. Ili van se jedostanvo pisanje sviđa kao metod zapisivanja sopsotvenih misli i emocija.
Ovde na scenu stupa pisanje kao terapija. I za tako nešto u opšte ne morate da budete ili imate ambiciju da budete profesionalni pisac.
Dakle, mislio sam da bi moglo biti od pomoći pogledati sve razloge za pisanje svakodnevno – ili što je više moguće svakodnevno. I ne samo da pišemo u naš lični dnevnik, već da napravimo korak dalje i koristimo ih da rastemo kao ljudska bića i efikasno rešavamo životne probleme
Pisanje kao terapija je efikasan alato samopomoći za lični rast i razvoj, kao i regulaciju stresa i rešavanje životnih problema. Oslobodite se anskioznosti, strahova, depresije.
Možda je najočiglednija korist od vođenja ličnog dnevnika katarza. Reč „katarza“ potiče iz grčkog jezika i znači očistiti ili očistiti. U psihoterapiji, katarza se odnosi na proces svesnog doživljavanja dubokih emocija koje su prethodno bile potisnute, čime se pomeraju na površinu i dozvoljavaju im da izađu. Koristim termin u ovom smislu emocionalnog čišćenja ili raščišćavanja — oslobađanja nagomilane emocionalne energije kroz doživljavanje i izražavanje emocija.
Kada pišete za sebe, i samo za sebe kroz vežbe terapijskog pisanja, dozvoljavate sebi da izrazite osećanja i misli koje možda ne želite ili se ne usuđujete da kažete bilo kome drugom. Možete pisati o stvarima koje mrzite da priznate čak i sebi, kao što su: „Ne volim baš mnogo da budem roditelj“, ili „ponekad dovodim u pitanje svoj brak“ ili „Želim da pobegnem“.
Pisanje svojih osećanja vam omogućava da ih iznesete (iako privatno) i tako, umesto da potiskujete ta osećanja u sebe, začepljujući svoje emocionalno biće nagomilanim frustracijama, strahovima i sumnjama, vi ih priznajete. I na taj način poštujete sebe. Priznajete i dopuštate ovim osećanjima da se u potpunosti razviju.
Možete izabrati da se zaista udubite u strah, na primer, da ga osetite u potpunosti, da pišete o njemu i da otkrijete njegov izvor. Možda ćete otkriti, na primer, da vaš strah od susreta sa strancima ima čvrstu osnovu prethodnog iskustva, i nije tako „blesav“ kako ste procenili da jeste. Priznavanje i poštovanje tog straha može vam onda omogućiti da nastavite sa akcijom koja osigurava veću emocionalnu ili fizičku sigurnost u vašem životu.
S druge strane, kroz pisanje o strahu možete otkriti da se sam strah rastvara na jasnom svetlu dana. Samo iznošenje toga na videlo kroz čin pisanja ponekad je sve što treba da se uradi da bi se vaš emocionalni prostor dovoljno očistio da biste na neki način krenuli napred u svom redovnom pisanju ili životu.
Kada pišete iskreno i bezrezervno, ne samo o događajima u svom životu, već i o svojim osećanjima, rasteretite se emocija koje vas obuzimaju i sprečavaju da postignete ono što želite da postignete ili da budete osoba kakva biste stvarno volim da budem.
Čak i ako ne radite ništa drugo sa svojim pisanjem, već pišete svoja iskrena osećanja, iskusićete prednosti katarze: čišćenje, osećaj pročišćenja i olakšanja.
Kako ste doživeli katarzu kroz pisanje?
Baš kao što slika ili muzičko delo mogu reći nešto na načine koji gotovo da prkose opisu, terapija putem pisane reči pruža pojedincima koji se suočavaju sa fizičkim, emocionalnim i kognitivnim izazovima nove puteve ka razumevanju i samoizražavanju.
Za mnoge od nas osećaj svojih osećanja zapravo nije nešto sa čime imamo puno iskustva. Možda smo godinama odbacivali svoje razočaranje, tugu, bes, teskobu i tugu. I to je u redu. Jer to je nešto na čemu možete raditi. Jedno mesto za početak pisanja. Terapijsko pisanje, kao individualna ili grupna terapija može biti logičan izbor da počnete da se bavite sobom i svojim emocijama.
Ne brinite ako sebe ne smatrate piscem. Ne brinite o stvaranju lepe, savršene ili duboke rečenice. Uopšte se ne brinite oko stvaranja rečenica. Samo pišite iz srca. Kako god izađe. Ako želite neku strukturu ili smernice, u nastavku je pet ideja za pisanje kako biste istražili svoje emocije.
Počnite sa vežbom koja vam se čini najlakšom (ili najzanimljivijom). Ili prilagodite vežbu tako da vam bolje deluje.
Znam da ovo može biti teško, posebno kada se suočavamo sa bolnim emocijama. Pa možda započnite sa drugačijom, lakšom emocijom. Emocijom koja se ne oseća eksplozivno ili sveobuhvatno ili tako teško. Drugim rečima, počnite odakle možete. Počni tamo gde jesi.
Ako želite još dublje da otkrijete procese terapijskog pisanja, uvek se možete odliučiti za individualnu ili grupnu terapiju. Ili poručite vaš primerak terapijskog priručnika i počnite da istražujete sebe!
BESPLATNI WEBINAR. Šta je to terapija pisanjem i kako funkcioniše? Osnovne tehnike terapijskog pisanja kroz praktični prikaz i vežbe. Terapija pisanjem je idealan način da rešavate životne probleme i traume uz unutrašnju komunikaciju sa sopstvenim bićem. Idealan metod samopomoći za sve senzitivne ljude – Budite sam sebi terapeut!
Informativni promotivni webinar za sve one koji žele da se bliže upoznaju sa ovom metodom samopomoći.
Agenda webinara:
Online interaktivna radionica. Broj mesta ograničen. Rezervišite mesto na vreme!
Budite sam svoj terapeut uz efikasne tehnike samopomoći terapijskog pisanja.
Kako otkriti nesvesno i svoje unutrašnje biće? Osvestite svoje misli i emocije i uzmite svoj život u svoje ruke.
Asocijativno pisanje je moćna tehnika terapijskog pisanja i jedno od osnovnim metoda u otkrivanju i kreiranju bogatog unutrašnjeg stvaralačkog i kreativnog sveta svakog ljudskog bića. Šta ćemo raditi na webinaru:
Broj mesta na webinaru je ograničen. Potrebna je beležnica i olovka za izvođenje vežbi.
Pisanje je lek. Ovo je osećaj koji deli beskrajna reka pisaca i ljudi iz svih društvenih slojeva. Za neke, uključujući i mene, postoji snažno uverenje da je pisanje bilo ključno za spas od ponora pred kojim sam se nalazio.
Pišem već godinama, ali tek prošle godine, dok sam se borio sa razornim ličnim gubitkom i intenzivnim stresom vezanim za posao, otkrio sam (donekle neočekivanu) efikasnost kratke forme proze i poezije. I terapijsko pisanje kao mog ličnog terapueta.
Kao da sam otkrio novi alat za preživljavanje.
Ljudi su svakodnenvo izloženi gubitku, smrti, bolesti, razvodu, traumi i zlostavljanju. O razornom uticaju medija u kulturi smrti u kojoj živimo da i ne govorimo.
Kako preživeti sve ovo? Kako se ne prepustiti očaju i beznađu ili zavisnosti? Kada sve izgleda izgubljeno?
Postoje načini za izlazak. Postoje spasioci.
Našao sam veliku vrednost u sledećem: Porodica i prijatelji,vera,hrana,fizičke vežbe, umetnost i pisanje – a često i ne u tom redu!
Nauka i studije su tu da sve ovo podrže.
Pisanje ima jedinstvenu sposobnost da leči.
Pisanje je u stanju da obnovi i donese celovitost emocionalnim ranama kroz promenu perspektive i stečenog uvida.
Terapijsko pisanje je kratka tehnika pisanja koja pomaže ljudima da razumeju i da se nose sa emocionalnim preokretima u njihovim životima.
Studija su pokazale da pisanje može doneti isceljenje, ne samo emocionalnim ranama, već može poboljšati uspostavljenu hroničnu bolest.
7 načina izražavanja pisanja utiče na zdravlje
Pisanje koje leči je više od dnevnika. Vraća se u prošlost, ali tamo ne živi. Pišemo o sadašnjosti i fokusiramo se na budućnost, pišući prema slobodi i sigurnosti. Pisanje koje leči gradi čvrstu merdevinu iz rupe očaja prema svetlu, nadi i isceljenju. Pisanje postova na blogu je jedno od sjajnih rešenja za vašu sreću.
Moje nedavno otkriće lekovite moći pisanja bilo je malo naglavačke. Dugo nakon što sam primetio uticaj koji je pisanje (naročito proza i poezija kratke forme) imalo na moju sposobnost da se nosim sa gubitkom i smislom nemira.
Pišući prozu i poeziju, otkrio sam, da disciplina pesme, sa njenom ekonomskom upotrebom reči, upotrebom metafora, ritma i rime, kao i fokus na slikanje reči, primorali su me da se dublje probudim u bol i očaj. Uticaj i emocionalni rezultati bili su brži, izraženiji.
Proza i poezija budi naša čula, oslobađa nas od „tiranije doslovnog značenja“ i uverava nas u „verodostojnu stvarnost emocionalne istine.
Poezija nas dovodi u kontakt sa samim sobom, našim unutrašnjim glasom, našom dušom.
7 razloga zašto poezija funkcioniše (donosi lečenje):
Pisanje nam pomaže da istražimo načine da budemo ljudski, dajemo nam uvid u živote iznad naših, i širimo naš krug svesti.
Pisanje utiče na pisca – bilo da se radi o dvadeset minuta izražajnog pisanja u trajanju od četiri dana, dvadeset minuta dnevno šest nedelja, pisanju romana čitavih dužina, pisanju fikcije ili poezije – pisanje nas menja.
Za mene je to bilo donekle neočekivano otkriće, a formati koje sada redovno vraćam su proza i poezija kratke forme.
Na nama je da ostanemo svesni i da istražimo načine na koje pisanje, čitanje i kreativna umetnost ne samo da mogu da nam pomognu u pronalaženju celovitosti i ravnoteže, već i da budu korisne za naše čitaoce.
Terpaijsko pisanje nam može pomoći da ozdravimo, spasimo naše živote.
Da li ste i vi imali slična iskustva?
Ljudi su emocionalna bića. Emocije se prirodno uklapaju sa našim mislima i postupcima. Emocije ostavljaju impresije na svakom području našeg života bez izuzetka. Iz tog razloga olovka je najvažnija i najjednostavnija alatka u terapijskom pisanju.
Na ovaj ili onaj način, proces pisanja je pod uticajem naših emocija. Svesnost ove činjenice nam omogućava da namerno upregnemo moć emocija u traganju za boljim kvalitetom naših života,duhovnom rastu i razvoju.
Emocije su sastavni deo našeg postojanja, možemo da naučimo uživamo u njima u tom talasu iskustava, misli, osećanja i hormona.
Ljudski jezici nam nude ogroman spektar izražavanja. Ipak, ponekad, jedna reč može biti previše apstraktna za određene pojmove. Emocije su odličan primer ovoga. Na primer, ista reč „srećan“ može se koristiti za opisivanje dana venčanja prijatelja ili činjenice da supermarket nije ostao bez mog omiljenog jogurta u 8 sati ujutro.
Lakše je opisati emociju rečima ako je razvrstamo i fokusiramo se na određeni aspekt. Na primer:
Kada se osećam loše, ponekad je na prvi pogled nejasno šta je uzrok. To bi mogao biti jedan događaj, bezbroj isprepletenih okolnosti ili ništa. Zapišem kako se osećam i mislim da mi to pomaže da prođem kroz situaciju. To je odličan alat da se osećanja skinu sa mog srca i organizuju moje misli.
U nekim danima kada imam olujni oblak iznad glave, radim nešto kreativno da me izvuče iz kolotečine. Ponekad je to samo škrbanje ili asocijativno pisanje. Ponekad beleške. To može biti pisanje u dnevniku ili tekst na blogu (kao ovaj) koji će biti objavljen.
Preusmeravam mržnju, bes i druge mračne emocije dana na praznu stranicu. Tastatura mog računara postaje moja poslovična torba. Sa svakim pritiskom na taster, moje telo se oseća lakšim i mogu ponovo da počnem duboko da dišem.
Postoje slučajevi u životu kada možemo biti uznemireni zbog problema na koji nemamo nikakav uticaj. To bi mogla biti užasna politička situacija u zemlji ili ličniji doživljaj kao što je prepirka sa partnerom. Nedostatak novca, loš posao i brige oko računa i slična pitanja imaju samo štetne efekte i čak mogu da pojačaju negativno stanje uma.
Traženje nečeg što mogu da uradim da imam pozitivan uticaj na samog sebe pomaže da se distanciram od negativnih misli koje mogu da se kuvaju u mojoj glavi. Pisanje nudi mogućnost da se uradi upravo to. Preokreće prelazak sa razmišljanja na rad, i tako pomera fokus sa kruga zabrinutosti u krug uticaja. I u krajnjem rezultatu podstiče me da razmislim o sopstvenim mislima i stavim ih u širu perspektivu, koja uvek olakšava rad na prevazilaženju nekog problema ili stresne situacije u životu.
Terapijsko pisanje je idealan način da očistim negativne misli i usmerim život na kreativni rast i razvoj.
Probajte i vi, ne može da škodi.
Glavni uzrok mnogih životnih muka su obrasci negativnog mišljenja, koje su nam programirani od detinjstva. Iz različitih razloga, od kojih su neki nasleđeni a neki pod uticajem sredine u kojoj živimo i odrastamo. Kako možemo ovo da prevaziđemo uz pomoć terapijskih tehnika pisanja? Poenta je u tome da trebamo da živimo u sadašnjosti, ne u budućnosti, a naročito ne u prošlosti.
Mnogi ljudi provode veći deo svog vremena duboko žaleći za događajima koji su odavno prošli, ili su stalno zabrinuti oko nečega što se možda može dogoditi, tako da propuštaju ono što se sada događa. Prihvatite da ne možete da menjate prošlost i da imate veliku kontrolu u vezi onoga što možete raditi sada, a to će svakako uticati i na ono što će vam se dešavati u budućnosti.
Pisci su oduvek znali za duboko lekovitu moće pisanja, još od grčke pesnikinje Safo. I tajnu su dugo čuvali, sve do skora. Danas, je pisanje prepoznato kao moćan terapijski insturment u medicini, društvenoj nezi, psihoterapiji.
Pisanje je moćan oblik komunikacije, možda i više nego govor: ne iščezava našim udisajima i izdisajima. Kada pišemo, niko nas drugi ne može čuti, osim usamljenog praznog lista papira na kome ostavljamo naš zapis. Tako da je pisanje, pre svega, lična komunikacija sa našim srcem. Terapijsko pisanje je zaista proces dubokog slušanja i posmatranja mnogih naših unutrašnjih aspekata, koji su često skriveni u budnoj svakodnevnici naših života.
Neke od ovih aspekata ignorišemo na našu sopstvenu štetu. Ljudi koji pišu po prvi put, uz pomoć savetnika ili terapeuta, često kažu “otključao sam nešto što nisam znao da je uopšte tu”. Ili, “da li sam ovo zaista ja napisao?”. Dok pišete, ne možete odabrati nešto što je sigurno, kao što recimo možete sa igranjem uloga u mimikriji svakodnevnog površnog života. U toku pisanja ne možete da ne slušate sami sebe. Pisanje vas vodi van ove svesne kontrole.
Papir ne može da vas procenjuje, prosuđuje, osuđuje. Ne možete da se sakrijete, da pišete belim mastilom, ili belim fontom, na belom papiru. Tek nakon što smo zavrišili pisanje možemo slušati sebe tako što ćemo pročitati ono što smo napisali. I tu ste uvek sami sa sobom.
Pisanje stvara značajne otiske stopala koje možemo, i verovatno hoćemo da sledimo u budućnosti,ali ono na samom početku odlaže razgovor. Nema neposredne rekcije u obliku klimanja glavom, mrštenja, osmehivanja ili pravljenja grimasa. Proces sticanja značajnih uvida i otkrića se zato sastoji iz tri faze: prvo zapisivanja na papiru, onda čitanje onoga što smo napisali i na kraju, eventualno, čitanje i podela napisanog sa pažljivo odabranim drugima (terapeut ili grupa). Pisac ovde ima apsoutni autoritet: niko drugi nema kontrolu, i potrebno je vreme da se razume i shvati.
Za senzitivne, kreativne i duhovne ljude, terapija pisanjem je dobar put da ostvare harmoniju sa sobom i drugim, i počnu da žive kvalitetno i zadovoljno. A to nije malo, zar ne?
Da li je pisanje oblik ludila, za tzv. “normalni” svet? Za one što te čudno gledaju kad te pitaju šta radiš, a ti kažeš da pišeš.
A onda zaključe: idi bavi se nečim konkrentim, ko sav normalan svet!
Sediš, pišeš, razgovaraš sa svojim likovima, krvariš po papiru…
Kakva je to čudna potreba? Umesto da blejiš u kafiću, dernjaš se u čoporu na utakmicama, kolješ one koje ne misle kao ti, pljačkaš i otimaš da bi punio guzicu hranom koja te pretvara u zombija i gutaš sranja nekog samozvanog gurua o zdravom i večnom životu?
Ne. Ti si odabrao da izađeš iz kaveza. Ne pristaješ da ti životna filozovija bude “u se, na se, poda se”, kao što živi 90% ljudksih bića.
Svedeni na proste ćelijske organizme, večno roblje u tuđem Matriksu.
Ti si odabrao da pišeš. Stvaraš. Slova su tvoja hrana za um i telo. Reči su strune svemira. Odabrao si da budeš ljudsko biće koje samo stvara svoje svetove.
Jer znaš da je uzrok smrti rođenje, da je sve što je u velikom to je u malom. Da Univerzum ima svoje zakone i da je realnost ono što ti želiš da ona bude.
Kiš je rekao da je odabrao da piše jer mu je dosadno da živi u ovoj realnosti. I tuđim besmisenim materijalnim matriksima. I to je prava stvar kod pisanja: pisac sam pravi svoje svetove. Svoju realnost.
Postane vrlo zanimljivo kada ovu našu “realnost” posmatraš na malo drugačiji način. “Očigledno” je da je sve oko nas stvarno i da sve što nam se dešava ima realan uticaj na nas i da je teško da vidimo bilo šta drugačije od stvari koje opažamo svojim čulima.
Mi svet oko sebe doživljavamo preko svojih pet čula i zato mislimo da je to što vidimo, čujemo i osetimo ono što se stvarno dešava. Pri tom, ne razmišljamo mnogo zbog čega se te sve stvari dešavaju i kako možemo da promenimo to što se dešava oko nas.
Seti se kad si bio klinac. Gledao si mađioničare i iluzioniste. Razum ti govori da je nemoguće da bude stvarno to sve što oni izvode, ali čula ti govore da se to ipak dešava. Ljude seku na pola testerom, zgrade nestaju, ljudi lete, sneg pada u zatvorenoj hali… To su sjajni trikovi da zavaraju naša čula i kada ne bismo imali pređašnje iskustvo, rekli bismo da je to stvarno i da nikako ne može da bude trik.
Zato volimo bajke. Prva i poslednja veza sa Univerzumom u kome je moguće sve što poželiš. A onda te drugi okuju i bace u sopsotvene matrikse, svet materije i pohlepe, praznine, u lance.
Ako je sve što znamo o stvarnom svetu do nas došlo preko čula, onda mi možemo i sami da stvorimo svoj stvaran svet. Mi sami možemo da šaljemo električne impulse našem mozgu i tako da stvaramo nove stvarne situacije. Tu do izražaja dolaze naše imaginacije, odnosno kreiranje nove realnosti.
Počni da stvaraš. Da pišeš. Da praviš svoje svetove.
Ti si jači od matriksa i možeš da utičeš na buduće događaje u matriksu. MOžeš da napraviš svoje matriks, svoj sveti. I da on postane stvarnost.
Posmatraj “stvarne” događaje kao da čitaš knjigu. Radnja se dešava likvovima u knjizi, Situacija može da bude teška i dramatična. A da li reaguješ na te događaje? Da li ustaneš, pa se svađaš sa likom koji je načinio neku nepravdu? Da li pokušavaš da preokreneš situaciju? Da li se pravdaš? Da li do besvesti pokušavaš da odbraniš svoje mišljenje? Naravno da ne. Ti si pasivni posmatrač. Možda eventualno zaplačeš ako te ta situacija dotakne na nekom dubljem nivou. Ali nema one strasti i želje da odreagujete, da se branite, da napadate, da se nervirate, da brinete. To su događaji koji se dešavaju nekim drugim likovima, pa neka se oni brinu.
Isto tako možete da se ponašate u životu. Posmatrajte događaj. Ne reagujte, pogotovo ne kao do sada. To je samo matriks. To nije stvarno. Svi ti događaji su rezultat onoga što smo mi poslali u matriks. Ljudi se prema nama ponašaju onako kako smo mi poručili da se ponašaju. Sreća, novac i zdravlje nam dolaze onako kako očekujemo.
U radionici samorazovaja i pisanja, upravo radimo to. Otkrivano i pišemo svoje svetove.
Zato neguj sebe. Piši i stvaraj bolji svet. Za sve nas.
