fbpx

Pisanje i unutrašnja komunikacija

Glavni uzrok mnogih životnih muka su obrasci negativnog mišljenja, koje su nam programirani od detinjstva. Iz različitih razloga, od kojih su neki nasleđeni a neki pod uticajem sredine u kojoj živimo i odrastamo. Kako možemo ovo da prevaziđemo uz pomoć terapijskih tehnika pisanja? Poenta je u tome da trebamo da živimo u sadašnjosti, ne u budućnosti, a naročito ne u prošlosti.

Mnogi ljudi provode veći deo svog vremena duboko žaleći za događajima koji su odavno prošli, ili su stalno zabrinuti oko nečega što se možda može dogoditi, tako da propuštaju ono što se sada događa. Prihvatite da ne možete da menjate prošlost i da imate veliku kontrolu u vezi onoga što možete raditi sada, a to će svakako uticati i na ono što će vam se dešavati u budućnosti.

Pisci su oduvek znali za duboko lekovitu moće pisanja, još od grčke pesnikinje Safo. I tajnu su dugo čuvali, sve do skora. Danas, je pisanje prepoznato kao moćan terapijski insturment u medicini, društvenoj nezi, psihoterapiji.

Pisanje je moćan oblik komunikacije, možda i više nego govor: ne iščezava našim udisajima i izdisajima. Kada pišemo, niko nas drugi ne može čuti, osim usamljenog praznog lista papira na kome ostavljamo naš zapis. Tako da je pisanje, pre svega, lična komunikacija sa našim srcem. Terapijsko pisanje je zaista proces dubokog slušanja i posmatranja mnogih naših unutrašnjih aspekata, koji su često skriveni u budnoj svakodnevnici naših života.

Neke od ovih aspekata ignorišemo na našu sopstvenu štetu. Ljudi koji pišu po prvi put, uz pomoć savetnika ili terapeuta, često kažu “otključao sam nešto što nisam znao da je uopšte tu”. Ili, “da li sam ovo zaista ja napisao?”. Dok pišete, ne možete odabrati nešto što je sigurno, kao što recimo možete sa igranjem uloga u mimikriji svakodnevnog površnog života. U toku pisanja ne možete da ne slušate sami sebe. Pisanje vas vodi van ove svesne kontrole.

Papir ne može da vas procenjuje, prosuđuje, osuđuje. Ne možete da se sakrijete, da pišete belim mastilom, ili belim fontom, na belom papiru. Tek nakon što smo zavrišili pisanje možemo slušati sebe tako što ćemo pročitati ono što smo napisali. I tu ste uvek sami sa sobom.

Pisanje stvara značajne otiske stopala koje možemo, i verovatno hoćemo da sledimo u budućnosti,ali ono na samom početku odlaže razgovor. Nema neposredne rekcije u obliku klimanja glavom, mrštenja, osmehivanja ili pravljenja grimasa. Proces sticanja značajnih uvida i otkrića se zato sastoji iz tri faze: prvo zapisivanja na papiru, onda čitanje onoga što smo napisali i na kraju, eventualno, čitanje i podela napisanog sa pažljivo odabranim drugima (terapeut ili grupa). Pisac ovde ima apsoutni autoritet: niko drugi nema kontrolu, i potrebno je vreme da se razume i shvati.

Za senzitivne, kreativne i duhovne ljude, terapija pisanjem je dobar put da ostvare harmoniju sa sobom i drugim, i počnu da žive kvalitetno i zadovoljno. A to nije malo, zar ne?

Ako vam se sviđa, podelite....