fbpx

Pisanje je moja terapija

Neki od nas misle da je pisanje samo za pisce. Ali pisanje je za sve nas. Pisanje može biti korisno za sve ljude jer podstiče kreativnost i duhovni rast. Jedno od najmoćnijih delova ovakve kreativne aktivnost  je negovanje sposobnosti da se posmatraju sopstvene misli i osećanja.

Većina nas ne razmišlja u celovitim rečenicama već na preskok, u raznim petljama, u nekoj vrsti impresionističke kakofonije. Pisanje nam pomaže da pratimo tok naših vrludavih misli i osećanja, što može da vodi do nekih ključnih uvida i osvešćivanja u našim životima.

Pisanje se obraća “onom drugom podsvesnom” – “čitaocu”, ili drugom delu nas samih. Na taj način možemo da dođemo do uvida ko smo to zaista mi u sadašnjem trenutku.

Pisanje takođe stvara specifičnu vezu um-telo-duh. Kada koristimo ruke i olovku, ili kucamo na tastaturi direktno iz glave, stvaramo moćnu vezu između našeg unutrašnjeg iskustva i kretanja našeg tela u spoljnom svetu.

Svi mi zadržavamo i taložimo brige, strahove i sećanja u našim telima. Kada koristimo telo na pozitivan način – dok plešemo uz muziku ili vodimo ljubav, na primer – ostajemo u sadašnjem trenutku i oslobađamo telo i na taj način lekovito delujemo sami na sebe.

Kada delujemo umom, onda je pisanje mali pokret ali neverovatno moćan kada zapišemo sve ono što nam je u glavi. A sve počinje iz glave, zar ne?

Postoji nekoliko vrsta pisanja koje može da pomogne duhovni samorazvoj i otključa našu kreativnost:

Slobodno ili asocijativno pisanje. Slobodno pisanje ili vođenje ličnog dnevnika je jednostavno zapisivanje svega onoga što nam padne na pamet. Samo se pusti da kulja iz nas bez ikakvog cenzurisanja ili uređivanja teskta dok traje pisanje. Tek kasnije u drugoj fazi pisac počne da se bavi uređivanjem teksta. Idealno za otključavanje  kreativnosti ili prevazilaženje autorske blokade. Čak i kada su misli zastrašujuće ili neprijatne, slobodno pisanje jeste korisno jer nas tera da naše misli i osećanja primio k znanju, da ih osvestimo što, paradoksalno, uvek vodi ka nečem novom.

Proza i poezija u olovci.  Poezija i proza su prirodni lekovi; kao neka vrsta homeopatskog rastvora sačinjenog od života samog po sebi – našeg iskustva. Ali ova tehnika može biti i uznemirujuća.

Pisma. Pisanje pisama imaginarnim osobama je takođe jako zanimljiva tehnika. Čak i pisanje mejlova samom sebi. Napišemo pismo nekome koga volimo. Ili, zamislimo da nam je ta imaginarna osoba napisala pismo u kome nas pita “Kako si, stvarno?”. Slična vežba može biti pismo nekome sa kim imamo neka “nedovršena posla”, a da to pismo stvarno nikada ne pošaljemo. Cilj je da ovakvim pisanjem postignemo jasnoću sopstvenih misli i osećanja o nečemu ili nekome.

Ono što pisanje zaista čini odličnim alatom za samorazvoj jeste kazivanje istine:

Trebalo bi da pišemo zato što je pisanje deo ljudske prirode. Pisanje potvrđuje naš svet. Ono ga čini direktno i specifično našim. Potrebno je da pišemo zato što su ljudi duhovna bića, a pisanje je moćna forma molitve i meditacije. Pisanje nas povezuje sa našim unutrašnjim uvidima, višim i dubljim nivoima naše egzistencije, i predstavlja ličnog vodiča kroz život. Korisno je da pišemo jer je pisanje dobro za naš duh. I povrh svega, potrebno je da pišemo zato što smo svi mi ljudi pisci, bez obzira da li sebe nazivamo piscima ili ne.

Zamisli da celog života imaš jednog istog savetnika i strpljivog slušaoca. Možeš da ga zoveš u 3 ujutro, na dan venčanja, iz autobusa dok putuješ na more, u hladnim usamjenim noćima za Novu Godinu ili Božić, sa vrha Kopaonika, iz čekaonice kod zubara, dok čekaš auto u servisu. I možeš tom svom savetniku da kažeš aposlutno sve što hoćeš.

On strpljivo i u apsolutnoj tišini sluša tvoje najmračnije tajne, najbizarnije fantazije, najdragocenije snove. Možeš da vrištiš, dahćeš, besniš, slaviš, povraćaš, šapućeš najveće nežnosti. Možeš slobodno da budeš smešan, introspektivan, sarkastičan, zao i zloban, uzdržan ili vulgaran. Osvajaš prostotom ili visokoparnim citatima. I sve to prihvata bez komentara, osude ili posledica.

Kako da počnemo?

Kao i svaka priča, i ova priča o pisanju kao duhovnom samorazvoju i kreatinvosti treba da počne iz početka. Od prvih, laganih uvodnih vežbi. Dakle, želiš da počneš, ali se osećaš nesigurno i oklevaš da izraziš sebe kroz pisanje. Nisi siguran odakle da počneš? Hajde da počnemo sa nečim laganim, kratkim i konkrentim – vremenom će sve doći na svoje mesto. Evo jedna mala i korisna vežba za svaki dan:

a) Provedi dva minuta pišući o svom omiljenom napitku. Šta je to? Zašto ti se sviđa? Koliko često ga piješ?

b) Provedi dva minuta pišući o vremenu. Kakvo je vreme danas? Kako izgleda nebo? Ima li oblaka i kakvi su?

Bićeš iznenađen gde ove početne vežbe mogu da te odvedu! Ako želiš da pišeš duže, uradi tako! Ovo pisanje može podstaći određena sećanja ili osećanja. Pusti da te tvoje pisanje odvede tamo gde želi. Ako ti se ovo sviđa, saznaj više i nauči korisne tehnike samoterapijskog pisanja u mojim radionicama.

Jer, ne možeš da zaustaviš vetar, ali uvek možeš da podesiš jedra. Zar ne?

Ako vam se sviđa, podelite....