fbpx

Strah od samoće

Nedavno mi je u radionici terapijskog pisanja moja polaznica Milena, dok je radila vežbu automatskog pisanja, otkrila nešto zanimljivo: pišući o svojim bolnim emocijama u vezi neuspele partnerske veze, koja godinama traje uz ogromno skriveno emocionalno nezadovoljstvo, o svom partneru je pisala kao TO. U rani tridesetim, materijalno situirana, inteligenta i lepa, Milena je vrlo poželjna žena. Ali je ipak nesrećna, u vezi iz koje ne može da izađe. Zašto? Rekla je da je sprečava strah da ostane sama.

Mnogo puta sam čuo ovu rečenicu, i od žena i od muškaraca. Zašto se toliko ljudi boji da budu sami? U korenu ovog straha od samoće zapravo stoji strah od samo-napuštanja. Ili kako se često kaže – separacije. Zamislite sebe kao malu bebu koju su ostavili samu. Užasna situacija. Kao malo dete, mi ne možemo da brinemo sami o sebi. Ne možemo da pribavmo hranu, vodu. Ne možemo sami sebi da promenimo pelene. Ukoliko budemo ostavljeni sami dovoljno dugo, umrećemo.

Kada porastemo to,naravno, nije ista situacija. Međutim, ako prepustimo partneru brigu o nama (ne uvek doslovno, ali svakako emotivno), osećanje je isto kao kada smo napušteni kao dete. To može prouzrokovati strah od samoće, separacije, ostavljanja. Ako preuzmemo punu odgovornost za sebe – tako što ćemo vrednovati, slušati sebe i brinuti o sebi sa ljubavlju – fizički, emotivno, finansijski, i duhovno, – postoje dobre šanse da više nećemo osećati strah da budemo sami.

Kada smo u vezi, šta sve činimo kako bi prevazišli strah od samoće? Da li pokušavamo da kontrolišemo partnera ili druge osobe putem besa, nabacivanja krivice, suza ili tako što smo saglasni sa svim i svačim? Da li postajemo netoleratni i nasilni? Ili se, kao što je najčešći slučaj,upuštamo u racionalizaciju bez obzira na lošu situaciju, što je uvek bolje nego da ostanemo sami?

Istina je da je jedini trenutak kada smo zaista sami samo onda kada napustimo sami sebe. Možemo da se osećamo usamljeno kada želimo da delimo ljubav sa nekim drugim, ali trenutno ne postoji neko takav, ili kad je taj drugi zatvoren za bliskost sa nama. Biti sam je činjenica života. I ona se događa bez obzira da li smo u partnerskoj vezi ili nismo. U stvari, Milena je je bila izuzetno usamljena u njenoj vezi, možda i više nego da je bila sama, bez partnera. Sa Milenom sam ovo proradio u radionici terapijskog pisanja, gde je kroz razne tehnike pisanja pronašla put do sebe, i način kako da se nosi sa usamljenošću, kako da se poveže sa svojom unutrašnjom ljubavi, mudrošću i duhovnošću.

Važno je znati da nikada nismo sami, i kada naučimo da se povežemo sa svojim unutrašnjim bićem i duhovnim vodičem, znaćemo da nikada zaista nismo sami.Toje prava duboka unutrašnja povezanost koja uklanja strah od samoće i omogžava rast i razvoj nas kao ljudskih bića.

Ako vam se sviđa, podelite....