fbpx

Tišina glasnija od reči

Za mnoge ljude proces pisanja nije ništa više od funkcionalne potrebe pravljenja spiska za dnevnu nabavku, ili pisanje rođendanskih čestitiki i posveta na knjigama. Za one druge, međutim, pisanje je ni više ni manje nego tanka emocionalna linija koja ih održava u životu.

Pisac i dramatičar Graham Grin je svojevremeno opisao pisanje kao oblik terapije, što je jedan upečatljiv sentiment koji, bez sumnje, dele mnogi pisci pre i posle njega. S obzirom na bipolarni poremećaj od koga je jako patio, a što se vidi u njegovim delima, a naročito ličnim pismima koja su objavljena posle njegove smrti, bilo je sasvim jasno kroz kakve svakodnevne patnje je prolazio i kakav spas je pronalazio u pisanju.

Ljudi su koristili pisanje kao medijum za emocionalno izražavanje vekovima, i za mnoge pojedince pisanje je bilo i ostalo nezamenljiv metod za osvešćivanje i artikulaciju neizraženih emocija i neistraženih osećanja. Naravno, nema svako sklonost, osećaj ili potrebu da piše; postoje mnogi ljudi za koje je proces pisanja neka vrsta neprijatnog izlaganja, ili sramotna perspektiva. Cilj terapeutskog pisanja nije da prikaže književne talente pojedinca – daleko od toga. Pisanje kao terapija je pružanje tihog ali značajnog izraza onome što ne može, ili nije moguće izreći naglas. 

Pisanje kao koncept i proces, formalno je prvi put predstavljen kao terapeutski pristup sredinom 60-tih godina prošlog veka, od strane je američkog psihologa Ire Progofa. Učenik Karla Junga,  Progof je razvio metodu intenzivnog dnevničkog pisanja kao sredstva za samo istraživanje i lično izražavanje zasnovano na metodičkom i svakodnevnom beleženju misli i emocija u neku vrstu lične psihološke beležnice. Tokom godina, vođenje dnevnika postalo je popularna forma terapeutskog pisanja, kao jedna vrsta neophodnog alata za lični rast i razvoj. Vremenom su i druge forme izražajnog pisanja postale prepoznate kao korisne terapeutske metode, uključujući poetsku terapiju, asocijativno i slobodno pisanje, dnevnik snova, autobiografsko pisanje, kreativno pisanje u prozi, biblioterapiju i mnoge druge. Ono što je zajedničko svim ovim oblicima terapeutskog pisanja jeste da, bez obzira na formu pisanja u terapeutskom kontekstu, cilj nije da se proizvede knježevno delo. Mnogo značajnije je da emocionalna ekspresija leži ispod reči, bez obzira na stil ili sadržaj o kome pišemo.

Terapijsko pisanje nije samo korisna metoda za lični razvoj i emocionalnu dobrobit, već se pokazalo i kao korisna pomoć u oporavku ljudi koji su iskusili ozbiljne mentalne poremećaje. Brojne kliničke studije, uključujući i skoršanju studiju Arnolda van Emerika sa Amsterdamskog univerziteta, na primer, razmatrale su efikasnost terapije pisanjem u slučajevima depresije i stanja postraumatskog stresa (PTSD). Studije su pokazale da terapijsko pisanje može značajno da smanji prisutnost simptoma PTSD i depresije kod većine pacijenata koji su učestvovali u ovom istraživanju.

Za neke ljude ideja o odlasku na psihoterapiju i susret se terapeutom licem i lice može da bude veoma izazovna, često nepremostiva prepreka da potraže pomoć koja im je potrebna. To je ujedno i kritičan trenutak kada nastupa anksioznost i nelagoda. Tada većina nije u stanju da artikuliše u punoj meri svoja osećanja, i onda odsutaju od pomoći onda kada im je najpotrebnija. Međutim, veliki tehnolški napredak poslednjih decenija, doveo je do brojnih mogućnosti putem kojih terapeuti mogu da promene način rada sa klijentima. Razvoj komuniciranja putem elektronske pošte ili Skyp-a, na primer, otvara velike mogućnosti za razvoj modernih metoda terapijskog pisanja, čime ova terapija kao neka vrsta samopomoći može postati dostupna velikom broju ljudi koji se inače ne bi odlučili za drugi oblik terapije.

Sasvim je moguće da pisanje može da bude veoma terapijsko kada se koristi i u sasvim ličnom značenju ličnog razvoja i refleksije. Dok neki ljudi mogu biti ohrabreni i pozitivno raspoloženi prema deljenju iskustva pisanja sa savetnikom i teapeutom, ili članovima grupnih radionica terpaeutskog pisanja, drugi mogu potražiti  utehu u samostalnom pisanju prema potrebima i okolnostima u kojima se nalaze. Bez obzira da li je predani rad na rukopisu namenjen budućem objavljivanju o obliku knjige, ili je reč o žurno napisanom pismu sebi ili drugima, koje će posle pisanja biti odmah uništeno, pisanje može bez ikakve sumnje biti jedno od moćnih formi i katarzičnih formi terapije. Uz to, ova terapija je uvek dostupna pod vašim prstima. Potrebna vam je samo olovka, papir, eventualno tastatura računara i malo hrabrosti da se otisnete u nepoznato. Prvo korak je ujedno i najteži. 

Stara izreka kaže: “Ne možeš učiniti da vetar prestane da duva. Ali zato uvek možeš da podesiš jedra”. To je sasvim dovoljno za dobar početak.

Ako vam se sviđa, podelite....